Циклус трибина о знаметим Врњчанима који врњачка Библиотека организује поводом обележавања века и по модерне историје Врњачке Бање лагано се приводи крају. Једна од последњих трибина, одржана 23. октобра посвећена је др Душану Радићу, по коме врњачка Библиотека носи име.
Стога како је рекао директор Библиотеке Дејан Лучић сасвим је логично да једна од последњих трибина у том низу буде посвећена Душану Радићу особи по којој и носи име наша Библиотека. Овога пута се није толико говорило о његовом књижевном делу, што је тема која је више пута била заступљена и на књижевним вечерима и у нашим новинама, већ о животном путу и биографији најпознатијег врњачког писца. О томе је присутнима детаљно и концизно говорила Марија Петковић, историчарка. У публици су били присутни и праунуци доктора Радића, Јован и Михајло, који живе у Београду.
Душан Радић је рођен 1892. године, али је врло брзо остао без родитеља, отац му умире 1895. године, а мајка 1899. године. Након што је живео код бабе по мајци, прелази код своје тетке која је била удата за попа Михајла Минића. Поп Минић ће имати велики утицај на живот Душана Радића. Наредни део свог излагања Петковићева је посветила лику и дела попа Минића. Иако ћемо му то остати као надимак поп Минић је уласком у политику напустио службу. Био је брло богат, водио је буран живот, био је међу највиђенијим радикалима у крушевачком крају. Пошто је помагао будућем краљу Петру Карађорђевићу током његових скривања, то ће му након промене династије 1903. додатно увећати углед и друштвени статус. Након основне школе, млади Душан одлази у гимназију у Крушевац. У то време на инсистирање свог тече је почео да свира виолину и да се упознаје са изворним мелосом. Последње две године Гимназије завршава у Београду где му се појављују први здравствени проблеми са ногом, који након погрешне лекарске интервенције ескалирају и Радићу у осамнаестој години ампутирају ногу до колена. Своје излагање Петковићева је илустровала сликама и копијама докумената битних за живот Душана Радића. Тако је емитовала и врло занимљив филм о венчању синовице попа Милића који је снимљен 1911. године и који је сјајна илустрација тадашњих обичаја, али и тога како се облачила и носила ондашња друштвена елита заједно са обичним светом. Наредне 1912. године Душан одлази у Француску на студије медицине. Тамо ће га затећи Први светски рат, али ће и упознати своју будућу супругу Адриен. Радић је током рата активно лечио и неговао рањенике за шта је добио многа признања и похвале. У исто време добија и своје прво дете, ћерку Станку. Након завршетка рата у мају 1919. постаје доктор медицине. У октобру 1920. цела породица, која је од 1919. била богатија за сина Михајла, се враћа у Србију. Ту им се рађа и треће дете, ћерка Јелена. Прву ординацију отвара у Мајдеву код свог тече. Али ускоро прелази у Врњачку Бању где му поп Милић поклања две виле, вилу “Наду” и вилу “Челиковић”. Маја 1921. Душан Радић почиње са лекарском праксом у Врњачкој Бањи. Врло брзо постаје цењен и омиљен међу пацијентима. Инвалиде, децу и сиротињу је лечио бесплатно. Мало затим, 1924. године гради вилу “Радић”, а са неколико колега оснива прву Поликлинику. Зидање виле “Радић” и многе менице које је неопрезно потписивао другима му постају несавладив финансијски терет. Тако је 1931. морао да прода вилу “Нада” и део виле “Сплендор” који му је припадао да би макар делимично поправио своје финансијско стање. Почетком тридесетих година почиње Радићева књижевна афирмација. Његове приповетке објављиване у дневном листу “Политика” су наишле на леп пријем код публике која их је радо читала. Већ 1935. године му се штампају две збирке приповедака “Кроз живот” и “На сто огњева”. У мају 1937 следи збирка “Живи наковањ”, а исте године му излати и роман “Село”. Здравствено стање му се константно погоршава од 1933. године, брзо је старио и све теже се кретао. Лекарском праксом се бавио до децембра 1937, када је болест узела великог маха и од које се није успео опоравити. Почетком 1938. године му једна приповетка излази и у чешким новинама, али се његово здравственос тање све више урушава. У мају 1938. се лечи у Београду и о томе пише и “Политика”. Враћа се у Врњачкој Бању као неко коме нема помоћи, где је и умро је 20. августа 1938. О његовој смрти су писали многи важни часописи тог времена. Такође и многи његови пацијенти су имали потребу да изјаве саучешће и поштовање према Душану Радићу.
Своје предавање Петковићева је завршила читањем писама које је Радићева породица добила након његовове смрти и која показују висок ниво угледа који је Радић уживао.
М.С.
