Септембра месеца ове године преминуо је славни српски академик, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник Владета Јеротић (1924-2018).

Више деценија уназад Јеротић је био присутан у нашој јавности, уживајући статус цењеног и вољеног психијатра и мислиоца. О њему је говорио, са пуно поштовања и љубави, доктор Драган Стаменковић, наш некадашњи суграђанин, лекар у Специјалној болници “Меркур” и ђакон наше цркве.

Стаменковић је на самом почетку рекао да је његово задовољство због ове трибине двоструко. Са једне стране што је поново у месту у коме је, како је истакао, провео најлепше године свог живота и што говори о Владети Јеротићу који имао огроман утицај на њега и његов животни пут. Професор Јеротић је директно утицао на Стаменковића да осим лекарског изабере и позив свештеника. Владета Јеротић је током седамдесетих и осамдесетих година био усамљен и редак пример академског грађанина и цењеног научника који је одржавао јавне контакте са црквеним лицима и није крио своје верско опредељење. Средином осамдесетих година, 1985. године је почео да предаје и на Богословском факултету у Београду због чега је напустио место начелника психијатрије на Институту “Др Драгиша Мишовић”. Специјализирао се у иностранству и написао преко 30 књига. Доктор Стаменковић је Јеротића описао као највећег мисионара међу српским интелектуалцима, а један део свог казивања је провео у опивању свог дружења и сарадње са професором Јеротићем, који је утицао и на развој његовог животног пута. Био је одличан познавалац књижевности, филозовије, уметности,  а једнако је добро познавао и све битније светске религије.

Стаменковић је посебно подцртао Јеротићев дар када је реч о говорништву и преношењу свог огромног знања. Неоспорну харизму Владете Јееротића је окарактерисао као велику, али не и наглашену и нападну. Као врло битно питање које је Јеротић често постављао, Стаменковић је издвојио дилему: “да ли је моја религиозност у служби бога и ближњих или у служби мог ега или моје неурозе?”. Велике заслуге има за приближавање психијатрије и теологије, што је пре неколико деценија деловало као немогућа веза. Јеротић је управо обрнуто сматрао, да ове две овласти не могу једна без друге. Корене многих болести је видео једнако и у духовном и у душевном. Мада је био врхунски психотерапеут, јунговске орјентације, аналитичке психологије, професор Јеротић  је често говорио да када би имао прилику да се поново бави психијатријом да би се био психосоматичар. Инсистирао је да се лечи узрок, а не последица. Болест је често тумачио као сигнал организма да нешто није у реду и да то треба лечити. Посебно занимљив део Стаменковићевог излагања је био Јеротићево виђење брака и породице, као и о пренаталној психологији. Иначе, уверљив и разложан говорник доктор Стаменковић је током овог дела вечери чини се највише приковао пажњу многобројних присутних у Салону врњачке Библиотеке. По Јеротићу победник није био онај ко победи у рату или материјално, већ онај ко сачува своју породицу. Улога оба родитеља у развоју деце је јако важна и недостатак пажње и љубави, као и пренаглашена љубав и контрола могу итекако лоше утицати на формирање детета. Крај свог истовремено одмереног и надахнутог излагања, Стаменковић је посветио Јеротићевом интересовању за пренаталну психологију у чему је био пионир на овим просторима.

Тиме је окончана ова изузетно успела трибина која је успела у својој намери да се макар делимично осветли велико дело и заоставштина једног од најсјајнијих умова српског народа у неколико прошлих деценија.

 

Мирослав Сташић