Валоризовање и приближавање науке широј јавности, лајтмотив је смотре археолошких филмова, одржане у Замку културе од 1. до 5 јула.
У оквиру пројекта „Прича о времену“ приказано је 12 филмова, који представљају избор са ХХ међународне смотре Археолошког филма Народног музеја у Београду.
Прве вечери „Дана археолошког филма“ који се 13. пут одржавају у Замку културе, у организацији Културног центра, приказана су три египатска филма.
Филм „Манастир Светог Антонија“, египатског редитеља Јусефа Абоу Сеифа, преноси гледаоцима знања о коптској оријентално православној цркви и манастиру који се налази у Источној пустињи у Египту, скривен дубоко у оази планина Црвеног мора, југоисточно од Каира. Мaнастир је изграђен око 356. године на месту где је сахрањен Свети Антоније Велики и многи монаси из скитских манастира су тамо избегли због честих напада Бедуина и Бербера.
Други египатски филм „Абу Симбел“, у режији Ману Трифе, је заправо мултимедијално представљање „Звука и светла“ на једном од најзначајнијих светских археолошких локалитета. Реч је о два храма која је саградио Рамзес II на левој обали Нила у јужном Египту, поред данашње суданске границе, у VIII веку п.н.е. Храмови су урезани у стену и откривени 1813. године. Обзиром да је изградња Асуанске бране угрозила храмове, они су исечени и поново реконструисани на 65 метара вишем нивоу. Акцију је водио УНЕСКО. Трећи египатски филм „Карнак“ говори о рушевинама „Тебе“ код Луксора око 3200. године п.н.е. које представљају највећи ансамбл храмова из фараонског доба. Храмови у „Карнаку“ су од 1979. године на листи Светске баштине Унеска.
Српски археолошки филм „Борђош 7 хиљада година пре“ Растислава Дурмана из 2018. године, је заправо филмски документ о истраживањима на локалитету „Борђош“ у организацији Музеја Војводине, започетих 2014. године. Уз учешће немачког Института за праисторију и рану историју „Кристијан Албрехт“, Универзитета у Килу. Мултидисциплинарни тим, осим археолога, чинили су археоботаничари, археозоолози, геоморфолози, геофизичари, педолози и други стручњаци. Ископавања су утврдила постојање насеља из каснонеолитског периода на површини од 40 хектара.
„Рим ван Рима“, италијански археолошки филм из 2017. године у режији Алесандра Фурлана, публици прeдставља 3Д реконструкцију најзначајних грађевина древног Рима. Рим се с правом сматра другом колевком западне цивилизације после Атине, будући да је био престоница великих светских сила античког доба, Римског краљевства, Римске републике и Римског царства.
„Тајна римске гробнице“ из 2014. године, српски филм у режији Смиљане Попов, открива један скривени антички објекат на тлу Београда. О чудноватом открићу гробнице у коју се може ући, али и о њеном градитељу и власнику, који је као део високог римског естаблишмента, крајем 3. века радио у Сингидунуму, а на тлу данашње Гроцке, живео у вили са великим бројем робова, прича ова археолошка репортажа.
„Ближе Максимијану“, српско аустралијско остварење у режији Слободана Максића из 2018. године, прати тим стручњака и студената током друге кампање археолошких ископавања на локалитету „Глац“ код Сремске Митровице, три километра од некадашњег Сирмијума. На простору данашње Србије рођено је 18 римских царева. Тројица су на овом тлу подигла палате: Галерије у Ромулијани, Максимин Даја у Шаркамену, Константин на Медијани. Да ли „Глац“ крије још једну палату, показаће дугогодишње српско аустралијско истраживање.
„Пештер у бронзано и гвоздено доба“ у режији Милана Пеце Николића из 2019. године, обухвата археолошка истраживања млађих праисторијских култура у новопазарском округу, која су почела током осамдесетих година прошлог века под руководством академика Драгослава Срејовића. Том приликом откривено је преко педесет археолошких локалитета. Истраживања су показала културна кретања на овом подручју током праисторије. У сарадњи са Археолошком збирком Филозовског факултета у Београду, Центар за урбани развој је дигитализовао и објединио обимну документацију са ових ископавања и на основу те грађе креирао је визуелни материјал.У филму који је обогаћен анимираним реконструкцијама и живописним илустрацијама, као саговорници учествују еминентни стручњаци из ове области.
„Краку Лу Јордан“ у режији Дејана Радуловића из 2018. године је прича о Аргонаутима, старим рударским тунелима и оригналним начином вађења руде. Ту су и Виминицијум, Пинкум и друга места која нас повезују са металургијом злата, а пре свега са путевима злата који су мењали дестинације. Реч је о јединственом архео металуршком комплексу из III века после Христа који нигде није пронађен у Европи, а налази се у Хомољу, због злата често на мети освајача. Документарни филм „Краку Лу Јордан“ је рађен на неколико битних дестинација на истоку Србије.
„Винча на Бањици“ је остварење редитељке Смиљане Попов из 2017. године, о насељу технолошки најнапредније праисторијске културе на свету. Локалитет је случајно пронађен на Бањици 1921. а 1964. године проглашен за заштићено културно добро и представља светску културну баштину.
„Праисторија никшћког краја“, црногорски археолошки филм редитеља Василија Маројевића из 2018. године говори о истраживањима „Црвене стијене“ и „Врбичке пећине“ у околини Никшића у Црној Гори. „Црвена стијена“ је била насељена још у палеолиту, као и касније у доба мезолита, неолита и металног доба. Најстарији камени артефакти су стари око 180 хиљада година а налази о постојању прачовека преко 100 хиљада година. Археолошко налазиште „Врбичка пећина“ већ је посведочило о животу у доба праисторије на подручју Црне Горе.
„Одежда кнеза Лазара“, српски археолошки филм редитељке Наде Симић из 2018. године, прича је о хаљини кнеза Лазара у коју су његове мошти обучене и сахрањене након Косовског боја. Данас је то највреднији експонат у Музеју Српске православне цркве. У судбини хаљине огледа се и судбина српског народа, а њена вредност надилази овоземаљске прилике.
С. Станојчић
