Пише: Марина Станковић Јанковић

Академик Сава Халугин био је гост Атељеа „Обрадовић“ у јулу месецу. Чувени вајар је суоснивач Атељеа „Басара  – Обрадовић“. Његова скулптура „Кућа“ израђена у гочком мермеру налази се код Замка културе (непотпуне поставке) у слободном простору. Скулптуру „Песник“ у мермеру (плави ток) која је у фонду Атељеа „Басара – Обрадовић“, намењена је Врњачкој Бањи. 

Сава Халугин (1946), академски вајар, дописни је члан САНУ, Одељења ликовне и музичке уметности од 2018. године. Завршио је Факултет ликовних уметности Универзитета у Београду, основне студије (1972), магистарске студије (1978), магистар је ликовне уметности – вајарства.

У савременој ликовној уметности вајар Сава Халугин представља аутентичну уметничку личност јасног програмског опредељења и убедљиве реализације метафоричних пластичких облика. Реч је о уметнику доследне оданости специфичном мотивско-тематском репертоару и условног програмског континуитета који се више од четири деценије са подједнаким успехом равноправно обраћа изазовима скулптуре и цртежа. Милош Арсић

У којој мери вас боравак у Врњачкој Бањи  подстиче у стварању?

С. Халугин: Без обзира да ли човек учествује у изведби свог дела, било на начин подстицаја, размишљања, инспирације, на неки начин наговештаја и долажење до неких идеја кроз разговоре, комуникацију, осећам потребу да вам кажем у прелепом амбијенту и простору у којем се налазим, сигурно је да побуђује можда на неки начин нерабљена осећања, у смислу потребе ка стваралачком чину. Стварати, значи само реализовати неку своју идеју у физичком смислу, без обзира који је то материјал у питању. Ја чак мислим да сам материјал и не утиче толико на вредност дела. Вредност дела је један слојевити разлог рада, анализирања и вредновања у односу на временске прилике.

Ја имам посебно задовољство и велика ми је част кад дођем у Врњачку Бању,  у можда једну здравију средину, добијам вољу и некакву жељу да, без обзира на године па и потребу да некако стварам и радим нешто што нисам у прилици да урадим у свом атељеу, у свом простору, у својој лабораторији, што би се рекло. Мислим да је фреквенција ствараоца унутар једне географије готово неопходна, јер човек доживљава, апсорбује то што доживљава у својој свести. Транспонује то у виду једног уметничког чина. Тај уметнички чин је понекада нешто што врши помаке унутар свог стваралачког размишљања самим тим што су, по мени, нови доживљаји предуслови за нова истраживања и нове разлоге за стварање. Тако да човек понекада уђе у некакав лични манир, понекада и несвесно. Потребно је у тој својој фреквентности, начину размишљања, понекада у неком смислу и да изложи оно што направи, када осети потребу да заокружи један циклус. Ја лично имам такав осећај да мени настаје један циклус у Врњачкој Бањи, сходно простору, амбијенту,  јер ја се инспиришем људима, разговорима, разним призорима, хортикултуром, водом и све оно што на неки начин утиче на мене, на мој организам у позитивном смислу. Желим да остварим један циклус инспирисан и Врњачком Бањом. Ја сам имао један циклус осамдесетих година који је трајао десетак година, венчачки циклус, јер сам боравио у Аранђеловцу на смотри „Мермер и звуци“. Урадио сам већи број радова, сасвим довољан за  изложбену активност и изложио сам то у огранку Српске академије наука у Новом Саду. Лично сматрам да је неопходно у различитим изражајним средствима се  отелотворити и радити некакав свој лични уметнички егземплар, било да је то забележба, на неки начин цртеж, дводимензионални који ипак бива једна врста подсетника за трећу димензију, односно за скулптуру.

Колико траје стваралачки циклус?

С. Халугин: Што се тиче скулптуре које стварам, у просеку је потребно око десетак година да би  се заокружио  један циклус.

Да ли сте некад оживели стари цртеж, забелешку?

С. Халугин: Моји цртежи које сам ја радио и које још увек радим бивају на неки начин подсетници. Ја их често прелиставам и у тим прелиставањима, понекад ме привуче само неки фрагмент или комплетан цртеж и из тог цртежа извучем нешто што ми је после доста времена још увек нерабљено, а толико жељено да урадим. Тако да су ми ти цртежи, моји лични интимни подсетници за стварање у времену у којем јесам.

Најчешће радите у мермеру или имате још неки омиљени материјал?

С. Халугин: Раније, после академије, углавном сам  радио у венчачком мермеру. Сматрам да је свако ново дело проистекло из претходног тако да постоји један континуитет код мене, без обзира у ком је то материјалу рађено. Стварао сам и излагао скулптуре које сам реализовао у бронзаним одливцима. Лично сматрам да је бронза само кошуља која заодене дело, а да је суштина у некаквим истраживачким продорима ка непознатом, можда полусвесном а понекад и несвесном и питање је колико је свест уопште битна и потребна за једну екстазу приликом стварања. Човек мора да ослушкује себе, своје емоције, осећања и да једноставно то испољи у тренутку или датом моменту или одређеном временском периоду.

Стварате већ неколико деценија , од 1972. Имате огроман стваралачки фонд. Да ли имате неку скулптуру за коју сте посебно везани, коју нисте могли да отуђите? Какав је тај однос вајара са својим радом?

С. Халугин: Врло је тешко одвојити се од свог дела, бар у мом случају. То је део аутора. Ја као аутор размишљам и тако, али и на другачији начин. Сматрам да сам чин стварања, за мене као аутора је једно велико задовољство. Али, само време стварања. Међутим, када се дело створи, онда је питање његове фреквенције. Да ли ће оно остати код аутора или ће да се отуђи и да крене својим путем, некако својим плутајућим покретљивостима и да се готово изгуби траг. Понекад се то верификује на неки начин преко фотографије или видео снимком. Морам вам рећи да сва најбоља дела су ми се отуђила, која сам највише волео. Лично сам сматрао да ништа из мог атељеа не сме да изађе а да не буде најбоље, у датом моменту. А рачунам, оно што остаје у атељеу, имам прилике да исправим. Тако да сам сад у фази исправљања својих дела, уједно уз она која стварам као нова.

Ово је мало необично, ређи је мало случај: ја сам чак нека своја дела почео да откупљујем. Дела која сам јако давно отуђио тиме што сам поклонио свој гипсани модел. Дотични аниматор је то одлио у бронзи, случајно смо се срели, разговарали и откупио сам га. Радујем се због тога, али питање је да ли је то потребно аутору. То су емоције које ме држе у некој јачој вези са оним што сам урадио или сматрам да ћу можда тиме бити јачи да реализујем ново дело. Али, дело се у ствари не прави за аутора. Животна стварност и објективан стваралачки егземплар који настаје, он је једноставно нешто што се нема потребе контролисати у ком смислу ће они да крену, да ли ће бити у некој галерији или у приватном власништву. Битно ми је само да оне физички опстају и да живе самосвојни живот на будућност, јавност, да то буде на увид неком новом оку и вредновању.

Која је ваша есенцијална инспирација?

С. Халугин: Ја се инспишем речима, људима, пословицама или историјом коју трансформишем у савремено уметничко дело. Инспиришем се животном стварношћу, па можда и нечим што није инспиративно за скулптуру, нечим што би пре било инспиративно за слику, за неку другу дводимензионалност. Тако имам призоре села у скулптури или скулптуру ђерма, голубарник, колевку, тарабе… То ми је блиско и ја у срцу носим своје новокнежевачко двориште. Рођен сам у Новом Кнежевцу. Дакле, инспиришем се једним двориштем, све то транспонујем у свести и тражим нове канале етичке, или естетичке покретљивости. Значи, ти доживљаји, реченице, речи, дружења, рад аграрни, сеоски, нешто је што ме и дан данас мотивише. Морам рећи да то није варљиво сећање. То је објективно сећање где су ми слике свеже тако да ми управо таква дела и такви доживљаји који нису из друге руке или треће, него доживљаји од малих ногу, они су јако снажни. Питање је где би човек могао да доспе до те снаге, када се издвоји из свог простора. Ја то не знам јер ја то нисам радио.

Свет и велике уметничке центре су занимале посебности, специфичности и искрености појединих аутора који су понели са собом нешто што је доживљено, што је искрено као пријатност или удар у организам, али нешто што је понео, снажно и јако јер је то аутентично. Хтели ми или не, једино аутентичности верификују аутора, уколико их носи у себи, свесно или несвесно. Тражећи нове канале уметничке покретљивости морају од нечега да настају. Оне не настају саме од себе или тек тако, ни од чега.  Ја никад нисам желео да измислим неку тему. Само доживљене теме сам дочаравао као скулптуре.

Да ли вајар може емоцију да претвори у три димензије и колики је то изазов? Како вајар дочара љубав?

С. Халугин: Ја лично мислим да је љубав једно посебно, привилеговано стање које унутар организма проширује могућности и канале доживљеног. Љубав је безгранична и управо такво једно стање даје једну огромну фреквенцију, како инспиративну, тако и за реализацију управо доживљеног или стања заљубљености. Код мене и у мојим делима где има љубави, па има и еротике помало, то није једно копирано стање које је у природи или у сфери фауне. То је управо нешто што покушавам да са таквим стањем само наговестим управо то, ако могу у скулптури да направим још нешто снажније од такве љубави која ми је у природи.

Ове године, поред академика Саве Халугина, гости Атељеа „Обрадовић“ били су: академик Светомир Арсић Басара, Никола Мирков, бивши генерални директор РТС, сада председник Савета Галерије РТС и Божидар Калезић, редитељ документарног филма. \