Два важна јубилеја везана за Милоша Црњанског (1893-1977) су обележена ове године.
Први је век од изласка збирке песама “Лирика Итаке”, а други деведесет година од првог појављивања романа “Сеоба”. Ова дела су необично важна за српску књижевност и обележавању ова два јубилеја се придружила и врњачка Бибилиотека, која је тим поводом угостила др Часлава Николића, професора филолошко-уметничког факултета, универзитета у Крагујевцу, врсног познаваоца опуса Милоша Црњанског.
Трибина названа “Феномен Црњански” одржана је 12. децембра, а више него успешно модерирао је Срђан Чеперковић, који је за почетак поставио временско-историјски контекст у којем се појављује “Лирика Итаке”. Николић је на почетку свог предавања инсистирао на изразима попут транцедентално и нихилистичко као битним за разумевање периода након Првог светског рата. Тај до тада највећи рат у људској историји је развејао готово све илузије и идеале и његов одјек се протегао на све аспекте живота, па и на књижевност, мада су се авангардне и радикалне струје у нашој књижевности могле наслутити и пре 1914. године. Трауматично искуство великог сукоба је оставило трајан утисак на све, а нарочито на уметнике. У периоду након Великог рата на значају добијају модернизам и авангарда. Тако, Станислав Винавер 1920. године објављује “Манифест експресионистичке школе”. Суматраизам, правац који је Црњански промовисао “Лириком Итаке” је вукао корене из експресионизма. Николић је посебно подвукао да авангарда долази као осећање раскола, пукотине, нескалада и кризе облика. А управо “Лирика Итаке” слови за најзначајнију књигу наше ране авангарде. Професор Николић је додуше и рекао да код “Лирике Итаке” није реч о авангардној књизи у најужем значењу тог термина, као и да Црњански није књижевник норме, његово писмо измиче нормативности. Збирка песама”Лирика итаке” је састављена од 56 песама подељених у три циклуса. Заступљене песме у првом циклусу објављују рат традицији и предратним идеалима по виђењу Срђана Чеперковића. Друга два циклуса се на иновативан и свеж начин баве темама љубави и смрти. Милош Црњански је био познат по честом и обилатом коришћењу запете, противно правилима синтаксе. Он је тим поступком мењао и ритам и значај написаног и давао му сасвим нову конотацију. Запета, или зарез како се одомоћаило у нашем свакодневном говору, уноси ритам, динамику и тензију у написано. Други део вечери је посвећен роману “Сеобе”, објављеном пре тачно деведесет година. Капитално дело српске књижевности и један од највећих и најпознатијих романа на нашем језику. Подвучен је песимстичан тон којим писац слика своје јунаке. Сви они су сами од почетка, до краја. Војници одлазе у ратне походе, који их се не тичу, нико од протагониста не управља својом судбином, а животи им спори, тешки и пусти. Поетика и израз Црњанског су наилазили на неприхватање и били су предмет полемика. Данас се чини да је више била у питању лична нетрпељвивост и недостатак шире књижевне културе и визије. Часлав Николић истиче Црњанског као највећег српског писца 20. века, илустовавши то речима да Црњански има “најшире платно од свих српских писаца и највећу језичку виртуозност”. Николић нарочито истиче квалитет дела која је Црњански објавио након другог светског рата: “Друга књига Сеоба” (вероватно најбољи српски роман уопште), “Код Хиперборејаца” (жанросвки не баш лако одредиво дело) и “Роман о Лондону” (још једно ремек дело).
Анализа дела Милоша Црњанског је повремено можда превише одлазила у академске воде, али је то свакако учињено из најбоље намере да се значај великог писца што боље покаже, а овом трибином Народна библиотека “Др Душан Радић” лагано приводи крају више него успешну сезону књижевних вечери и трибина током 2019. године.
Мирослав Сташић
