Циклус трибина о врњачким спортским клубовима је настављен 16. децембра трибином посвећеном Пливачком клубу „Гоч“. Реч је о најуспешнијем врњачком спортском колективу, а о педесет и седам година историје Клуба је говорио Игор Гочанин, званично најуспешнији спортиста Врњачке Бање икада, освајач златне медаље на Олимијади у Сеулу.
Он је на почетку истакао масовност Клуба кроз који је прошло далеко највише чланова, када је реч о неком клубу из нашег града. Такође је напоменуо и друштвени значај који има примарна функција Клуба, а то је обука непливача. Кроз ову врло важну друштвену улогу и функцију Пливачки клуб „Гоч“ је добијао бројност и регрутовао нове чланове, а они најталентованији и најбољи су му донели и велики број медаља и признања. Корени пливачког спорта у Врњачкој Бањи сежу у тридесете године прошлог века, када је Драгослав Пејовић отворио базен „Клобук“. И након рата „Клобук“ је остао центар окупљања љубитеља спортова на води, али пресудан моменат за развој пливачког спорта у нашем граду се догодио 1960. године, када је отворен Олимпијски базен. То је директно довело до формирања пливачког, а мало затим и ватреполо клуба. Ентузијазам није недостајао, али је до данас највећи проблем остало питање затвореног базена за потребе тренинга ван сезоне. To је делимично решено појавом затвореног базена у Хотелу „Бреза“ 1977. године. Рад Клуба је одликовала велика посвећеност, пожртвованост, као и велико другарство и пријатељство између чланова. Ово се показало и током саме трибине, када су некадашњи истакнути чланови Клуба узимали учешћа и тако причу о свом клубу обојили непосредностошћу и носталгијом. На територији ткз. унутрашње Србије, Пливачки клуб „Гоч“ је деценијама био доминантан, оставивши иза себе и много веће средине и градове.
На трибини је изнет и податак да је према броју становника, а по броју освојених одличја уз Корчулу био најуспешнији пливачки клуб у Југославији. Средином осамдесетих година клуб је имао чак триста чланова. Уследио је тежак период деведесетих година и 1993. је дошло до спајања пливачког и ватреполо клуба. Током деценија многи успешни пливачи су прелазили у Ватреполо клуб који такође иза себе има завидну историју, а о чему ће се говорити на посебној трибини. Очекује се отварање базена Националног тренажног ватреполо центра на простору код некадашње гараже „Аутопревоза“ након чега би пливачки и ватреполо спорт требало да добију нови замах и полет. Данас Пливачки клуб има могућност за само три тренинга недељно што је недовољно за врхунске резутате. Мада су током вечери помињани многи битни људи за рад клуба попут Томислава Гочанина и Драгутина Крунића Труде, као и заиста многобројни успеси пливача и пливачица акценат је био пре свега на готово шест деценија дугој историји клуба, великој едукативној и васпитној улози који је клуб има, те на једној посебној врсти пријатељства и другарства на коју неки други спортски клубови треба да буду готово завидни. За оне који желе да се детаљније обавесте или присете историје Пливачког клуба „Гоч“ препоручујемо монографију Љубомира Војића објављену пре три године која се исцрпно бави развојем пливачког и ветреполо спорта у нашем граду.
Мирослав Сташић
