Најлепшу најаву 44. Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи направио је, својим наступом, велики српски глумац  Петар Божовић

Најлепшу најаву 44. Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи направио је, својим наступом, велики српски глумац  Петар Божовић,  17. септембра на Тргу културе. Три поеме Матије Бећковића, „Рече ми један чо’ек“, „Ћераћемо се још“ и „Kад будем млађи“, зналачки је одабрао и адаптирао за позорницу Петар Божовић, тако да у потпуности одговарају актуелној опсесији савременог човека.

Поема „Рече ми један чо’ек“ смештена је у Ровцима у Црној Гори, где је настала једна усмена цивилизација чија филозофија је језик, а језик памћење. „Ћераћемо се још“ говори о потреби човека да се сукобљава са другима, те да и читав живот проведе у осмишљавању стратегије и тактика тог обрачуна, док поема „Kад будем млађи“ доноси причу о јунаку који непрестано машта о томе шта ће се десити када дође време које не може да дође и када ће се десити оно што не може да се деси.

Врњачка публика састављена од Врњчана и многобројних бањских гостију пристиглих из најразличитијих крајева наше земље уживала је у лакоћи казивања Петра Божовића и специфичном хумору. Намах је био гуслар, па онда господин, па вођа револуционар, па човек из народа итд.

Петар Божовић је рођен у Земуну 22. маја 1946. године. Он је српски филмски и позоришни глумац. Био је ожењен глумицом Марином Kољубајевом. Има сина Драшка, унуку Анђелију и драгу Снежану. Најпознатији је по улогама у остварењима: Дервиш и смрт, Чудо невиђено, Лепота порока, Чаруга, Већ виђено, Нож, Бумеранг, Сложна браћа, Шејтанов ратник, Медени месец. Шампион је у емоцијама, глуми, боемији и уживању. Остао је доследан кодексу стеченом још у дому за ратну сирочад, па је иза грубе фасаде сачувао нежно, велико срце, које сваке секунде неког воли као да му је то последњи пут. Kаже да би био и сјајан произвођач сира.

Петар је посебан. Ево како описује своје детињство за које нико не би рекао да је срећно.

– Моје детињство је било врло срећно. После нестанка мајке и оца, кога такорећи нисам ни запамтио, отишао сам у кућу високе традиције и васпитања, код моје ујчевине. Тетка Вида је била човек, жена, бич божји и њој дугујем све у животу. С таквим васпитањем, кад сам дошао у Београд, нисам могао да потонем упркос многим могућностима које су ми се нудиле. Говорила ми је: „Не кради, не лажи и не шпијај,“ прича Пера.

 Kада је неко задојен таквим васпитањем, онда лакше подноси околни свет, мада га свака тренутна неправда рањава.

М.В.