Двадесет година од смрти археолога Драгослава Срејовића обележено је 4. августа у Замку културе у оквиру пројекта „Приче о времену“ и програма „Велики српски научници“, аутора Јелене Боровић Димић. Предавање је одржао академик Видојко Јовић, сарадник на овом пројекту, иначе, дугогодишњи пријатељ и сарадник Драгослава Срејовића.

Срејовић спада у ону најређу врсту археолога који су археологију схватали као свеопшту науку о човеку прошлих времена, а не само као науку о старинама. Изврсно познавање грчке и римске митологије, древних религија, као и античких дела, доприносило је да Срејовић буде сврстан у најобразованије археологе и омогућило му да се тако мисаоно креће кроз лавиринте времена и цивилизација. Последњих година живота латио се монументалног подухвата, ретког и у већим и развијенијим земљама – приређивања „Археолошког лексикона“ и писања око 650 одредница.

За Срејовићем је остало јединствено и непоновљиво дело: археолошки локалитети, познати у свету; археолошки налази чији значај превазилази националне оквире; књиге и чланци који се радо читају и цитирају; речници и лексикони, који уздижу нашу науку и културу; предавања која се памте; изложбе и каталози, ТВ наступи и радио емисије и још много тога, рекао је проф. др Видојко Јовић и цитирао део текста „Искуства прошлости – поруке будућности“, који уједно представња и један од последњих текстова које је Срејовић написао, његова нимало ружичаста прогноза будућности човечанства.

“…човек ће остати онакав какав је данас, а какав је био и у прошлости, биће нагона и инстикта, у већој или мањој мери дивље, спремно на све кад је у питању његова егзистенција. Никада се неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота, један начин мишљења и понашања, вере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човечанство у целини. На срећу, људи ће као и до сада, волети и мрзети, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се, као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи пре или после преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да биско напредовали и разарати да бисмо изнова градили…“

 

„… човек ће остати онакаврагослав Срејовић (1931. – 1996.) на археолошкој групи Филозофског факултета у Београду дипломирао је 1954. године, а за асистента је изабран 1958. године. Докторирао је на Филозофском факултету у Београду са тезом „Неолитска и енеолитска антропоморфна пластика у Југославији“ (1964). За доцента за предмет праисторијска археологија постављен је 1965. године, за ванредног професора 1970. и редовног професора 1976. године. Руководио је археолошким ископавањима 67 праисторијских и античких локалитета у Србији, Босни и Црној Гори (Дукља, Сребреница, Лепенски Вир, Власац, Дивостин, Гамзиград, Шаркамен и др.). Објавио је више од 250 радова у земљи и иностранству. За књигу „Лепенски Вир“ добио је Октобарску награду Београда (1970). За дописног члана САНУ изабран је 1974, а за редовног 1983. године. Био је директор Галерије САНУ од 1989, а потпредседник САНУ од 1994. године.

М.Ст.Ј.