У оквиру пројекта „Врњачки ликовни круг“, 11. марта у Замку културе отворена je изложба скулптура и цртежа „Рефлексије“ Бранка Милановића.

Уметника је представила  Јелена Боровић Димић. Бранко Милановић је примењени вајар, који је дипломирао на  Факултету примењених уметности у Београду 2009. године на одсеку Примењено вајарство у класи проф. Зорице Јанковић. Од 2012. године ради као асистент на Академији ликовних умјетности у Требињу на одсеку Вајарство. Члан је УЛПУДУС-а од 2011. године. Уписао је докторске студије на Факултету примењених уметности у Београду 2015. године. Излагао на више групних и самосталних изложби и учествовао на домаћим и међународним ликовним колонијама. Његове скулптуре у јавном простору и колекцијама налазе се у Логарској долини у Словенији, у парковима скулптура Ада Циганлија у Београду, Јасеново, Тршић и Ескишехир у Турској.

Према речима Драгана Чихорића, професора историје уметности „Милановићеве рефлексије обилују кипућом свешћу да огледало није безопасна чињеница и да иза њега доспевају само одлучнии неповерљиви. Начас он је вешти дрезденски мајстор дрених играчака, хомо лудус по вољи свога бића; начас он је тешки, у себе заљубљени архитекта Трајанов, сав у муци још једног форума, који ћебити  управо као Цезаров, али мало другачији, нејасно свој у титрају заборављеног одјека; начас он је само Бранко, забринут над рефлексом чаробно зеленог епоксида, као човек који неизрециво воли своје „ми“, „ми“ којим лексички храбро живе његове нимало математичке куће, постојане у свести да је све само један велики одјек, незнан и неухватљив у дубини властитог порекла.“

 Част ми је што ћу седму самосталну изложбу по реду отворити баш у Замку културе где сам у суштини направио неке прве помае, односно прве кораке у стваралаштву, у уметности, где сам као основац долазио на ликовне радионице. Имали смо ту срећу да су ту боравили људи који су знали то да воде и да раде, рецимо Бошко Карановић који је водио радионицу графике. Ми смо успели, као деца, да направимо своје прве графике. И сам тај боравак у овом амбијенту је на мене утицао на много начина. Научио нас је да поштујемо, волимо и ценимо уметност, а некима од нас је и одредио звање, судбински.

Симболичан назив „Рефлексије“, сама тема изложбе није била тематски прављена за овај простор и за галерију, а опет носи симболику. Верујем да се та рефлексија препознаје у мојим радовима и оно одакле сам потекао, где сам почео, у Замку културе, рекао је Милановић приликом отварања изложбе.

М.Ст.Ј.