Прву конференцију за новинаре 41. Фестивала филмског сценарија, у хотелу „Зептер“ 14. августа , водио је Саша Радојевић. Гости су били Ивана Митић и Мирослав Митић, сценаристи филма „Зона Замфирова 2“.
Саша Радојевић истакао је да увек је битно када се сценаристи појаве на овом Фестивалу који је првенствено посвећен сценарију. „Ово је једна врло специфична ситуација, с обзиром да је ово наставак филма чији је први део настао 2002. године, а наставак петнаест година касније. „Зона Замфирова“ је најгледанији филм у последњих тридесет година, а настао је Србији“.
По речима Иване Митић, идеја за зачетак филма датира одавно, одмах након снимања првог дела, али се реализовала много година касније.
-Велика је штета да једна таква љубавна прича најлепша са наших простора не добије наставак. Ово је мало озбиљнија прича јер су и актери озбиљнији, у браку су, имају друге проблеме. Било је успона и падова када је у питању сценарио за овај филм. Склопиле су се коцкице када је филм настао, и надам се да смо успели да направимо једну лепу љубавну причу.
У филму смо хтели да прикажемо како је изгледао живот на југу Србије некада, и како би требало да изгледа сада, што се тиче културних и традиционалних вредности које су помало заборављене или су пале у други план. У суштини , Србија је била у процвату и развоју, једно од најлепших места за живот. Један од најлепших комплимената био нам је реакција Амриканца који је гледао филм и који никада није био у Србији, а изјавио је да би волео да живи у Србији у то доба. Требало би више да имамо филмова који негују наше културне, традиционалне, патријархалне вредности.
Један од ликова и филму је и чаршија, једна таква средина, која коментарише, врши притисак на појединца. Наша чаршија није злобна, она је у овом филму као „мирођија“ , отежава живот појединцу. Изборити се са чаршијским оговарањима је један од задатака главних ликова у филму.
У „Зони Замфирова 2“ промовисани су нови млади глумци, вредни, спремни да раде и уче. Младим људима треба дати шансу. Страшно је то када неко не може да ради јер нема искуства, а да би стекао искуство мора да почне да ради. Директору фотографије, који је радио на филму, ово је први филм, као и глумцу Душану Матејићу. Изузетно смо задовољни са младим глумцима.
Мирослав Митић се у свом обраћању захвалио директору Култруног центра, Саши Миленковићу, општини Врњачка Бања, уметничком директору Фестивала, Марку Живићу, предивној организацији Фестивала, који функционише на највишем нивоу.
– Када се снимао први део „Зоне Замфирове“ по роману Стевана Сремца, редитеља Здравка Шотре, били смо на почетку каријере, помагали и учили, Ивана је предавала тимочко-призренски дијалект на коме се говори у филму. У међувремену смо радили на другим пројектима. Идеја се покренула 2010. године када су нас посетиле колеге у Лос Андјелесу, да снимимо наставак, да вратимо публику у биоскопе. Ми смо овај сценарио почели да радимо јер се трудимо да кроз наш рад афирмишемо породицу, као стуб друштва. Зона и Мане имају проблем који је проблем савременог друштва, а то је бела куга, јер око 300 хиљада младих брачних парова немају деце, и ми смо то стваили у контекст са почетка 20 века, када је Србија била повољнија за живот од Америке. Потрудили смо да покажемо дух наше земље,а са сценаристичког аспекта структура је путовање хероја, и да кроз Манета испричамо ту причу о хероју, јер Мане прелази у Нови свет у 23 минуту филма, и то је тај четврти ниво у структури сценарија, на деветом нивоу му се све распада у животу оставља га Зоне, краду му дијамант. У трећем акту долази до расплета и на крају као круна добију дете. То је био мотив да испричамо причу.
Када је у питању серија, писање сценарија за филм и тв серију је тотално различито. Код нас, на домаћем тржишту, многе колеге су биле суочене са чињеницом а нема довољно новца. Моје досадашње искуство каже да не треба мешати једно и друго. Била је идеја да радим 12 епизода, да снимамо филм у Бугарској, али нисмо добили подршку Филмског центра Србије и нисмо ушли у копродукцију са Бугарском. Нисмо успели да затворимо финансијску конструкцију, и да снимимо и серију и филм, па смо се одлучили да то ипак буде филм.Филм је и у Европи прошао одлично, имао је премијере у Цириху, Амстердаму, Лондону.
Идеја је била да се не везујемо за Ниш, већ за југ Србије. Постоји замисао да на Власинском језеру саградимо етно место, које би осликавало Србију с почетка прошлог века. Жао ми је што нисмо успели да саградимо такво место, на коме би имали идеалне услове за рад. Ми смо овај филм снимали у осам градова, и селили смо екипу од Алексинца, Ваљева, Пирота, Врања, Власинског језера, Сенте, Београда.
На питање да ли је постојала одређена резервисаност, с обиром да је наставак филма који је био адаптација романа, а сада су ликови осмишљени, Иван Митић је одгворио је да су од Манулаћа који је био губитник у првом делу, направили од њега озбиљног јунака.
– Пред глумце су стављени озбиљни глумачки задаци, и био је огроман терет њима да донесу оно што смо желели. Велики терет је било упоређивање са првим делом, који је био приказиван сваке Нове године, и даље се приказује. Планирали смо да „Зона Замфирова 2“ буде Ускршњи филм. Телевизија „Пинк“ нам је копродуцент филма, и да није било те сарадње , не би ни било филма. Надам се да ће наша публика на „Пинку“ у другом,трећем гледању препознато оно што смо ми као аутори замислили.
Филм „Зона Замфирова 2“ је спој конзервативног и модерног , спој Отоманске и западне културе. Богатство нашег народа, наше културе се састоји баш у томе, у тој различитости, у тим утицајима. Радња се дешава 1905. године на југу Србије, а завршава се 1908. године, анексијом Босне и Херцеговине. Идеја је била везана за историјски контекст кроз једну обичну породицу јувелира са југа Србије. Мане остварује свој сан, као обичан човек долази до успеха. Мане је заиста постојао, и био краљев јувелир.
Спремамо наставак филма „Зоне 3“ која би требало да обради теме од 1908. године, Балканске ратове, Први светски рат, али кроз причу жене. Наше баке су сачувале Србију у том тешком периоду. Снимање наствка филма зависи од распореда рада свих учесника у пројекту.Н. Поповић
По речима Иване Митић, идеја за зачетак филма датира одавно, одмах након снимања првог дела, али се реализовала много година касније.
-Велика је штета да једна таква љубавна прича најлепша са наших простора не добије наставак. Ово је мало озбиљнија прича јер су и актери озбиљнији, у браку су, имају друге проблеме. Било је успона и падова када је у питању сценарио за овај филм. Склопиле су се коцкице када је филм настао, и надам се да смо успели да направимо једну лепу љубавну причу.
У филму смо хтели да прикажемо како је изгледао живот на југу Србије некада, и како би требало да изгледа сада, што се тиче културних и традиционалних вредности које су помало заборављене или су пале у други план. У суштини , Србија је била у процвату и развоју, једно од најлепших места за живот. Један од најлепших комплимената био нам је реакција Амриканца који је гледао филм и који никада није био у Србији, а изјавио је да би волео да живи у Србији у то доба. Требало би више да имамо филмова који негују наше културне, традиционалне, патријархалне вредности.
Један од ликова и филму је и чаршија, једна таква средина, која коментарише, врши притисак на појединца. Наша чаршија није злобна, она је у овом филму као „мирођија“ , отежава живот појединцу. Изборити се са чаршијским оговарањима је један од задатака главних ликова у филму.
У „Зони Замфирова 2“ промовисани су нови млади глумци, вредни, спремни да раде и уче. Младим људима треба дати шансу. Страшно је то када неко не може да ради јер нема искуства, а да би стекао искуство мора да почне да ради. Директору фотографије, који је радио на филму, ово је први филм, као и глумцу Душану Матејићу. Изузетно смо задовољни са младим глумцима.
Мирослав Митић се у свом обраћању захвалио директору Култруног центра, Саши Миленковићу, општини Врњачка Бања, уметничком директору Фестивала, Марку Живићу, предивној организацији Фестивала, који функционише на највишем нивоу.
– Када се снимао први део „Зоне Замфирове“ по роману Стевана Сремца, редитеља Здравка Шотре, били смо на почетку каријере, помагали и учили, Ивана је предавала тимочко-призренски дијалект на коме се говори у филму. У међувремену смо радили на другим пројектима. Идеја се покренула 2010. године када су нас посетиле колеге у Лос Андјелесу, да снимимо наставак, да вратимо публику у биоскопе. Ми смо овај сценарио почели да радимо јер се трудимо да кроз наш рад афирмишемо породицу, као стуб друштва. Зона и Мане имају проблем који је проблем савременог друштва, а то је бела куга, јер око 300 хиљада младих брачних парова немају деце, и ми смо то стваили у контекст са почетка 20 века, када је Србија била повољнија за живот од Америке. Потрудили смо да покажемо дух наше земље,а са сценаристичког аспекта структура је путовање хероја, и да кроз Манета испричамо ту причу о хероју, јер Мане прелази у Нови свет у 23 минуту филма, и то је тај четврти ниво у структури сценарија, на деветом нивоу му се све распада у животу оставља га Зоне, краду му дијамант. У трећем акту долази до расплета и на крају као круна добију дете. То је био мотив да испричамо причу.
Када је у питању серија, писање сценарија за филм и тв серију је тотално различито. Код нас, на домаћем тржишту, многе колеге су биле суочене са чињеницом а нема довољно новца. Моје досадашње искуство каже да не треба мешати једно и друго. Била је идеја да радим 12 епизода, да снимамо филм у Бугарској, али нисмо добили подршку Филмског центра Србије и нисмо ушли у копродукцију са Бугарском. Нисмо успели да затворимо финансијску конструкцију, и да снимимо и серију и филм, па смо се одлучили да то ипак буде филм.Филм је и у Европи прошао одлично, имао је премијере у Цириху, Амстердаму, Лондону.
Идеја је била да се не везујемо за Ниш, већ за југ Србије. Постоји замисао да на Власинском језеру саградимо етно место, које би осликавало Србију с почетка прошлог века. Жао ми је што нисмо успели да саградимо такво место, на коме би имали идеалне услове за рад. Ми смо овај филм снимали у осам градова, и селили смо екипу од Алексинца, Ваљева, Пирота, Врања, Власинског језера, Сенте, Београда.
На питање да ли је постојала одређена резервисаност, с обиром да је наставак филма који је био адаптација романа, а сада су ликови осмишљени, Иван Митић је одгворио је да су од Манулаћа који је био губитник у првом делу, направили од њега озбиљног јунака.
– Пред глумце су стављени озбиљни глумачки задаци, и био је огроман терет њима да донесу оно што смо желели. Велики терет је било упоређивање са првим делом, који је био приказиван сваке Нове године, и даље се приказује. Планирали смо да „Зона Замфирова 2“ буде Ускршњи филм. Телевизија „Пинк“ нам је копродуцент филма, и да није било те сарадње , не би ни било филма. Надам се да ће наша публика на „Пинку“ у другом,трећем гледању препознато оно што смо ми као аутори замислили.
Филм „Зона Замфирова 2“ је спој конзервативног и модерног , спој Отоманске и западне културе. Богатство нашег народа, наше културе се састоји баш у томе, у тој различитости, у тим утицајима. Радња се дешава 1905. године на југу Србије, а завршава се 1908. године, анексијом Босне и Херцеговине. Идеја је била везана за историјски контекст кроз једну обичну породицу јувелира са југа Србије. Мане остварује свој сан, као обичан човек долази до успеха. Мане је заиста постојао, и био краљев јувелир.
Спремамо наставак филма „Зоне 3“ која би требало да обради теме од 1908. године, Балканске ратове, Први светски рат, али кроз причу жене. Наше баке су сачувале Србију у том тешком периоду. Снимање наствка филма зависи од распореда рада свих учесника у пројекту.Н. Поповић
