– Добродошли на књижевно вече и књижевно дружење на које нас је окупио др Душан Радић, човек по коме ова Установа носи име. Повод је велики јубилеј, велики за ову Установу. На данашњи дан, наиме, пре 125 година, дакле, 18. октобра 1892. године Душан Радић је рођен.

Библиотека ће и убудуће 18. октобар прослављати као свој дан и као локални дан књиге. Јутрос смо у гостима имали предшколце, у подне смо основцима поделили читалачке значке, а вечерас ће гимназијалци читати Радићеву прозу нама који смо школу одавно завршили, рекао је Дејан Лучић, директор Библиотеке поздрављајући присутне поштоваоце рада и дела др Радића.

О личности и делу др Душана Радића говорио је Огњан Топаловић, дугогодишњи директор Библиотеке.

– Испричати причу о Душану Радићу, једном од најзнаменитијих Врњчана, јако је одговоран, али и радошћу испуњен посао. Одговоран, јер треба из обиља података изабрати оне најбитније, који на најбољи начин цртају тaко богат лик, дакле како одбацивати велики број чињеница зарад језгровитости, кад вам се чини да је све важно, да ћете много пропустити ако не наведете тај и тај догађај из Радићеве пребогате биографије. С друге стране, како рекосмо, испричати причу о доктору Радићу је радостан посао јер се ради о сасвим оригиналној појави у међуратној Бањи, о лекару и писцу, о културном прегаоцу и исцелитељу, о филантропу који је исијавао емпатију сваког дана и на сваком месту, и који је, на крају, као велики адепт, посвећеник, сав свој живот у ставио службу човека, најчешће малог човека планинских села између Мораве и копаоничких страна, човека паланке, бањских гостију који су у Врњцима себи тражили лека.

Године 1924, са двојицом бањских лекара – Миодрагом Мишићем и Милошем Рашковићем (овај други је једно време био сенатор) у Мишићевој кући, а то је ова зграда, на Мишићев наговор оснива прву бањску поликлинику!

1926. завшена је са изградом Радићева нова кућа, позната касније као Радићев дом, на избрешку изнад данашњег Хотела „Фонтана“. (Данас је то вила Девеџић).

Умро је увече 20. августа 1938. године, у својој 46. години. Сахрана Радићева била је величанствена ако то уопште тако може да се каже. Цела Бања и околина, хиљаде бањских гостију у пратњи до врњачког гробља на Бранковој главици, говори и – трнов венац који су му донели сељаци као симбол његовог ипак мученичког живота.

Откидајући од своје основне професије време за писање, борећи са својом болешћу и несрећним новчаним комбинацијама (кредити, менице, велики породични издаци, имајући у виду стално увећавану породицу коју је сам издржавао) он нам је за кратко време представио једно доба, тешко и суморно (време Велике економске кризе), социјално угрожене слојеве, нарочито на селу, људе овога краја у вечитој борби за сосптвену егзистенцију против сила природе и сила друштвеног устројства велих неправди и огрешења према сељаку. Зато је тај и такав Душан Радић на велика врата ушао у историју Врњачке Бање, у историју и легенду. Зато ова установа и носи његово име. Има ли шта логичније него библиотеку назвати по писцу, рекао је, поред осталог Огњан Топаловић.

Др Душан Радић објавио је 109 приповедака из сеоског живота и живота српске паланке, које је сабрао у пет збирки: Три километра на сат, Кроз живот, На сто огњева, Живи наковањ и Тако ми планинци. Српска књижевна задруга објавила је Радићев роман Село 1937. године. Своје музичке афинитете, стечене још у младости, пренео је на своју децу и бањску омладину. И сам одличан виолиниста и виолиста, компоновао је, свирао и дириговао оркестром. Бавио се још и писањем позоришних комада.

М. Ст.Ј.