Паузу у снимању тренутно најгледаније телевизијске серије у Србији „Игра судбине“, део глумачке екипе искористио је за одмор у Врњачкој Бањи. Њихов долазак и одмор у Хотелу „Фонтана“ искористили смо за разговор. За Врњачке новине, говорили су Сандра Бугарски, позната по лику Панчете из напред поменуте серије, Милица Томашевић и Аммар Мешић, које је публика заволела као Наду и Страхињу, као и Милан Босиљчић, који у популарној серији глуми браћу близанце – Комарца и Маринка.

• 

САНДРА БУГАРСКИ: БАЊА ЈЕ МНОГО ЛЕПА

Нисте први пут у Врњачкој Бањи. Каква вас сећања вежу за раније доласке?

– Ја сам била у Бањи, пре рецимо неких 15-ак дана, са другарицом. И, ево сада сам се вратила брже боље. Добра реклама, јел’да? Тако се једноставно наместило, али када се указала прилика да поново дођем, ја сам одмах дотрчала. Много је лепа бања. Нетакнута. Дивна. Са, такође, делом екипе наше серије „Игра судбине“, недавно сам пар дана провела на Златибору. Оно што ми се не допада, то је када се те наше дивне планине на тај начин урбанизују, да изгледа као да си дошао у Београд на води. Е, то није случај са Бањом. Зато је то оно што је божанствено и што је тај градић одржао свој прави изглед, упркос новим зградама. Питом, диван. И људи су добри. Све ми је просто допадљиво. Иначе, прошле или претпрошле године, сам, а у сваком случају у два наврата, долазила са Александром Дунићем, својим колегом. Представу „Лажи ме“ коју је написао Саша Симоновић, играли смо на отвореном, на Тргу културе и та гостовања су заиста добро прошла.

Како проводите овде дане у Врњачкој Бањи?

– Искрено, нисмо превише активни. Покушавамо на све могуће начине да заварамо траг овој пошасти, која се зове Корона. Тако да смо дошли овде и заправо се дружимо међусобно. Желели смо да одемо до Гоча, то нам је био изазов, али је ноћас пала ледена киша и колима данас не бисмо могли да стигнемо, ни докле. Тако да смо од те идеје одустали, али сутра је нови дан.

„Игра судбине“ је већ скоро пуних годину дана на малим екранима. Тренутно је снимање на паузи. Хоће ли се то одразити на емитовање серије и шта ће се дешавати са вашим ликом, Марице Панчетовић?

– Скоро смо обележили годину дана снимања. Јако брзо снимамо. Ми смо један јако уигран тим. Како на сету проведемо између 12 и 14 сати, имамо доста снимљеног материјала. Тако да гледаоци не морају бринути. Има довољно епизода за емитовање. Вероватно и до фебруара. Ипак, не може да се тапка у месту, а прилике нам не дозвољавају да грабимо крупним корацима. А, са Панчетом, Бога ми биће свашта. Бар што се тиче ових епизода које смо до сада снимили. Радња се дешава у реалном времену, из дана у дан. Исто као у приватном животу.  Увек се дешава нешто или ти свашта. Зависи од тога шта живот понуди.  Дивна је моја Панчета. Велики је то човек и борац.

Корона има утицај на све сфере живота, тако и на позориште. Члан сте Београдског драмског позоришта. У којим се насловима појављујете?

– Ја сам у Београдском драмском позоришту 27 година. Сада тренутно немам ниједну представу на репертоару, јер је новопостављени директор Југ Радивојевић, тако сукцесивно, али скидао једну по једну представу. Па, тако сада на репертоару имамо неколико представа, али не и мојих наслова. Али, то је нека друга прича.

Фестивал филмског сценарија је једна од најстаријих манифестација ове врсте у Србији. Да ли сте раније били гост ФФС?

– Нажалост нисам. Али је сасвим извесно да ћу следеће године доћи. Чула сам да је у питању јубиларни 45. ФФС, тако да ето мене на јубилеју.

МИЛИЦА ТОМАШЕВИЋ: ИМАТЕ ПРЕЛЕПО ШЕТАЛИШТЕ И ПАРКОВЕ

Да ли сте први пут у Врњачкој Бањи или сте имали прилику да раније посетите наше место?

– Не, нисам први пут у Бањи. Не знам који ми је ово пут да  посећујем ваш град, али оно што је битно то је да се увек радо вратим. Разлог свакако постоји. То су првенствено људи. Та топлина и гостопримство на које увек наилазим, било да сам у неком хотелу, ресторану, продавници или на шеталишту. Овај пут сам дошла како бих се мало одморила и напунила батерије пре почетка снимања наставка серије „Игра судбине“, а до чијег је прекида дошло због погоршане епидемиолошке ситуације. Трудим се да што више водим рачуна и да чувам како себе, тако и остале, када је у питању Корона. Да будем искрена,  осећам се  сигурније кад нисам у Београду, а имам и већу слободу кад су у питању неке активности, као што је на пример шетња. Ви овде заиста имате прелепо шеталиште, паркове, тако да је Врњачка Бања права дестинација за мене. 

У плану је и  панорамско летење авионом изнад Врњачке Бање.  Да ли сте имали таквих искустава раније?

– Нисам и могу да кажем да сам баш узбуђена. Нисам чак ни знала да ме то очекује овде. Е, кад су ми рекли, кренула сам психички да се припремам, за ту вожњу или летење авионом. Тако да ако се будемо срели после тог искуства, рећи ћу вам како сам прошла. Наравно, прво да преживим.

Да ли вас можемо очекивати  и у неким другим улогама, поред улоге у серији „Игра судбине“?

– У позоришту не играм. Мада темпо снимања серије „Игра судбине“ је такав да нам не даје много простора за друге ствари. Снимамо 12 сати дневно, пет дана у недељи. Скоро сам завршила снимање две серије. У питању су мање улоге, тако да сам успела да их уклопим са ангажманом око „Игре судбине“. Да су веће улоге, вероватно ни бих могла да их прихватим. Серија чије се емитовање очекује у фебруару, зове се „Дрим тим“, а у продукцији је Лазара Ристовског, док је редитељ Дејан Зечевић. Друга серија је серија о Томи Здравковићу. Ту играм Бранку, којој је Тома посеветио песму. Ето, то су та два пројекта. Јако се радујем и веома сам поносна што сам успела све да уклопим. За неке даље пројекте, да будем искрена, не знам. Сведоци смо да је све неизвесно.  Буквално не знамо шта ће сутра да нас задеси, а не за пар месеци. Надам се да ће бити нових пројеката, радујем се новим пројектима, али пре свега тога желим да изађемо из овога и да се цела планета опорави од ове пандемије која нас је задесила.

Шта можемо да очекујемо да ће се догодити са  ликом Наде до краја серије?

– Сценариста Жарко Јокановић је толико маштовит и пише све те заплете.  Сваки пут отвара неке нове линије. Не знам шта да кажем. Ја се искрено, као и ви питам и жељно ишчекујем шта је даље за Наду намењено. Али, оно што свакако знам и оно што смо снимили до сада, јесте да ће се  Нада мало променити. Нада ће да порасте, промениће  начин размишљања  према животу и својој околини. Биће занимљиво.

Део глумаче екипе серије „Игра судбине“ био је на ФФС. Зашто вас нисмо видели?

– Позив је био упућен, али нисам све обавезе успела уклопити. Баш ми је жао што нисам могла да присуствујем, поготово што су ове године биле и моје колеге из серије „Игра судбине“. Нама који нисмо били на Фестивалу филмског сценарија препричавали су све догодовштине. Јако лепо су се провели, у шта нисам ни сумњала. Надам се да ћемо се  следеће године  дружити. Зовите ме, поново. А, ја ћу се радо одазвати.

АММАР МЕШИЋ: ПРЕПОРУЧУЈЕМ СВИМА ДА ПОСЕТЕ ВРЊАЧКУ БАЊУ

Како вам се допада Врњачка Бања?

– Лепо ми је овде. Први пут сам био пре пар месеци, на Фестивалу филмског сценарија. Нажалост нисам био од првог дана. Екипи из серије „Игра судбине“ прикључио сам се четвртог дана, али и то мало времена која сам провео овде код вас, било је довољно да се поново вратим. Нисам имао прилике да одем да шетам, јер ми је одмор заиста потребан. Лежим у хотелу. Посећујем велнес. Опуштам се. Али, генерално волим мала места. Врњачка Бања је право место за одмор. И прошлог пута, а и сада, људи око мене су јако гостољубиви, великодушни. Стварно сам задовољан и моја препорука свима је да посете Врњачку Бању.

Имали сте једну занимљиву активност овде у хотелу. О чему се ради?

– Идеја нашег колеге Марка Јовичића Димија је била да окитимо јелку у Хотелу „Фонтана“. Цела та ситуација била је смешна. Ми смо као неки патуљци, који долазе у окићеном Голфу, са све кутијама, украсима и јелком унутра. Не знам како смо сви и стали. Имали смо помоћ и два дечака. Било нам је веома забавно, а драго нам је да су се забавили и радници хотела, као и Ивона Боројевић, менаџерка из Хотела „Фонтана“. Када буде изашао клип, сигуран сам да ће се многи људи насмејати. Живимо у тешким временима. Шта ће бити с Короном, тренутно нико не зна. Користимо слободно време да забавимо људе, да заборавимо тренутну ситуацију, и ако можемо, да их насмејемо.

Када очекујете наставак снимања серије „Игра судбине“?

– По свему судећи са наставком снимања ћемо почети половином месеца децембра. Једва чекам, да кренемо у нове радне победе. Не знам, искрено, ни колико тачно епизода имамо још да снимамо. Вреоватно ће их бити доста, јер је гледаност невероватна. Бележимо раст гледаности из епизоде у епизоду. Претпостављам да ћемо око новогодишњих и божићних празника имати паузу, а онда након тога озбиљно кренути да радимо и да серију приводимо крају, надам се без прекида.

Колико времена, поред вишесатних снимања, остаје за приватни живот или за неки други пројекат?

– Што се тиче телевизијских серија, филмова и представа, тренутно, да кажем немам времена. Оно што успевам да ускладим, то су спонзорства, односно рекламирања преко инстагрма. Како ја, а и друге колеге из серије, имамо много пратилаца на инстаграму, неке компаније нас ангажују за промоцију свог бренда. Ипак, ја водим рачуна кога ћу, односно шта ћу рекламирати.  У току недеље, слободни дани су нам понедељак и уторак. Та два дана углавном користим за друштво, за завршавање послова по банкама, поштама и слично.

Шта можемо очекивати да ће се догодити са ликом Страхиње у серији?

– И ја бих волео да знам шта ће се десити с ликом Страхиње до краја серијала. Жарко Јокановић то фантастично пише и увек јавно говорим да је мој лик баш лепо написан. Има једну палету боја. Од проблематичног дечка, који је био лош, клептоман,  развио се до једног доброг момка ког је љубав променила. Мени се заиста свиђа распон од тог лошег Страхиње, до доброг. Шта ће бити са Страхињом, то зависи од сценаристе Жарка Јокановића, мада мислим да ни он још увек не зна која је Страхињина судбина до краја серије. У сваком случају, овај лик ми је јако драг, занимљив је за рад.

Очекујемо вас и следеће године на ФФС, ако не и пре у Врњачкој Бањи.

– Сигуран сам да ћу доћи и пре августа следеће године, када буде Фестивал. Поготово јер се овде у Врњачкој Бањи јако лепо осећам, а и сада је већ доста вас које познајем и с којима сам се спријатељио.

МИЛАН БОСИЉЧИЋ: ДОЋИ ЋУ НА 45. ФЕСТИВАЛ ФИЛМСКОГ СЦЕНАРИЈА

С обзиром да је ово ваш први долазак у Врњачку Бању, какви су утисци?

– Могу рећи да сам стварно фасциниран. Имате прелепо шеталиште. Мало сам прошетао, није било ветра. Пријала ми је шетња. Видео сам да имате доста добрих места, где може да се седне и попије кафица или кувано вино. Видим да је жив град. Могу замислити како је када није ова ситуација са короном.

Смештени сте у Хотелу „Фонтана“. Како вам се допада хотел? Понуда хотела?

– Право да вам кажем, одлично. Баш сам изненађен. Прво гостопримство хотела, као домаћина, а и  ту је меаџерка из хотела, наша драга Ивона, која нас је оберучке прихватила. Имамо чак и више него што би неко и захтевао. Стварно уживамо и одмарамо се. Китили смо јелку. То је била једна занимација. Где год да дођемо гледамо да мало забавимо наше пратиоце путем друштвених мрежа, а и  људе који су ту присутни. Наш посао глумаца је да  забавимо, насмејемо, поготово у данашње време, када су људи због пандемије у страху, грчу.

У серији „Игра судбине“ играте два лика, која су потпуна супротност. Да ли је било лако или тешко да се прилагодите и брзо трансформишете из лика Комарца у лик Маринка?

– Право питање. То јесте захтеван задатак, али с друге стране и забаван. У једном тренутку сте у једном костиму, с једном фризуром, с једним понашањем, онда у наредној сцени други лик, костим, фризура.  Један је у оделу, озбиљан, а други у мајцама, с кајлом. И са самим костимом, односно оделом, другачије се опходим. Одмах је другачија и гестикулација тела. Комарац је енергичнији у покрету, суровији, а с друге стране Маринко је сведенији, мирнији.

Који вам је лик од та два дражи?

– Комарца више познајем. Некако сам се више у њега унео до сада. Има ту једна ситуација, за коју сам везанији. А, то је сцена Комарчеве патње у кафани. Мој покојни отац који је такође био глумац, радио је чувене винету филмове. Играо је по целом свету, мада мало ко зна за њега. Радио је и слетове за Тита, био је кореограф. Сврстан је у четири најзначајнија кореографа у нашој земљи. Радио је са фолклорним ансамбима у Србији, Европи. На једној смотри фолклораша био је са Добрицом Ерићем и Радомиром Андрићем. Док су седели и причали, млади су играли у колу, надметали се у фолклору. Тада је Радомир Андрић изговорио „Немојте клинци да вам наш Белац покаже како се то ради. Немој да се сад попне на ову флашу“. Мој отац се попео на сто, затим на грлић флаше и почео да игра, да балансира. Радомор Андрић је њему написао песму „Небески играч“, а за ту ситуацију чуо је и сценариста Жарко Јокановић, који је са мојим оцем играо у „Ужичкој републици“. Жарку сам рекао да бих волео да се та сцена провуче кроз серију и да бих ја ту ситуацију могао да изведем, али не на флаши већ на бокалу. Отишао сам кући, попео се на сто, на бокал и избалансирао. Послао сам Жарку снимак да види, а он је написао сцену и када сам добио ту епизоду рекао ми је да ћу се изненадити када будем читао сцену у кафани о патњи Комарца. Након тога ми је написао поруку  „Ово је омаж мом драгом пријатељу, твом оцу. Милану Босиљчићу Белцу“. И, то је мени једна од можда најдражих сцена. Ја сам је и поставио, кореографисао и режирао. Наравно, ту су били и људи иза камера, али ја сам имао идеју и хвала целој екипи која је то подржала. Буквално су ми рекли ради шта хоћеш, пустили су камере да снимају и ја сам ту сцену изнео. Из тога разлога могу рећи да ми је дражи Комарац. У тој сцени видело се да има и неку другу страну душе.

Ове године у Врњачкој Бањи одржан је по 44. пут ФФС. Можемо ли вас очекивати следеће године међу гостима?

– Врло радо бих дошао. До сада није било прилике. Иначе, до сада нисам претерано посећивао фестивале. У животу сам до сада снимио можда један домаћи филм. Пре више година, био сам на Нишком фестивалу, тачније 2005. године, али у улози водитеља. Партнерка ми је била колегиница Ива Штљић. Колеге из серије које су биле код вас на фестивалу, рекле су ми да су се одлично провеле. Видео сам снимке, слике. Тако да сам након тога био мало љубоморан на њих што су они уживали, а ја нисам био у прилици. Али, свакако ћу се са задовољством одазвати следеће године. 

Срђан Удовичић