ДУШАН ЂУКАРИЋ, АКАДЕМСКИ СЛИКАР ЧАРОБНИ СВЕТ У КАПИ БОЈЕ И ВОДЕ Разговор водила: Марина Станковић Јанковић.
Душан Ђукарић живи и ради у Београду. Студирао је на Уметничкој академији у Београду. Врло поштован и уважен мајстор акварела, који са лакоћом влада атмосфером слике, подједнако успешно у свим мотивима: градских и жанр сцена, марина, актова, пејсажа. Слика свет и догађаје око нас, уводећи нас у велику тајну акварела, у најтежој дисциплини сликарства владање атмосфером. У његовим акварелима су тематски заступљени сви жанрови: мртва природа, оријенталне сцене, марине, пејзажи, актови, улице итд. Он слика на свим форматима и различитим врстама папира. Његови акварели су изложени у многим галеријама, такође су и у власништву колекционара, поштовалаца уметности.
Члан је УЛУПУДС-а, има статус самосталног уметника.
Имао је више самосталних и групних изложби. Излагао је и у Швајцарској, Шпанији, 
Кини… Више пута награђиван.
Како сте постали мајстор акварел атмосфере?
– То је тешко питање, мало компликовано, као у акварелу, као и у животу: најтеже је тешке ствари поједноставити, као што је врло лако једноставне ствари отежати и искомпликовати. Акварел је та врста дисциплине која вас уведе, увуче у своју слику, у своју атмосферу и та лакоћа која се види на акварелу је права замка. На њему све тече, све иде лако. И та лакоћа и једноставност која у посматрачу изазове осећај, баш тај, лакоће уме да вас онако обесхрабри у начину сликања, у процесу сликања. Акварел је унутрашња дисциплина која из вас извуче ону стрепњу, слутњу, немир и ту слутњу, стрепњу и немир ви морате са том једноставношћу коју филтрирате кроз вашу душу, кроз вашу призму посматрања да на једноставан начин изнесете посматрачу. Као хирург кад узме скалпел и где повуче рез, ту поправке нема. То је и у акварелу. Мој темперамент је такав да ја немам стрпљења да једну слику дуго стварам. Ја хоћу одмах и сад. И акварел је идеална техника за то.
Некад помислим да је акварел одабрао мене, а не ја акварел. Акварел је у сликарству једна од најтежих дисциплина. Као у фотографији, у одређеном моменту ако се ви нађете и ухватите тренутак, ни пре, ни после, него баш тад, ви сте направили једну добру уметничку фотографију. У сликарству атмосфера у акварелу је нешто слично томе, али наравно, много више и много изнад тога, јер је овде осећај првенствено уметников да на једноставан начин изрази ту атмосферу, да ухвати, и то је врло тешко зато што ту нема поправке, нема дораде, него једноставно, ви у себи, унутра, морате да исфилтрирате то све и да на једноставан начин представите посматрачу.
Који мотиви вас највише инспиришу?
– Морам признати да у последње време ја волим да сликам уличне сцене, архитектуру, волим пејзаже, мада у последње време мање сам посвећен пејзажима. Волим марине, бродиће, волим оно све што ме тренутно инспирише. Ја немам неку ограниченост по питању жанрова, могу све тематске жанрове да радим, али некако имам осећај да ти урбани пејзажи и градски мотиви носе неку душу, носе неки жамор и то је нешто што остаје. Ви имате у историји проблем великих сликара који су оставили и чак по њима правце у уметности називали, али су оставили иза себе дела која су у времену полако ишчезавала, баш због тога што су сликали, рецимо, само жанр сцене које су у том моменту, у том времену биле актуелне.
Можемо ли да очекујемо да ће вас природни и урбани амбијент Врњачке Бање инспирисати и да ћете га овековечити у вашим акварелима?
– Има јако лепих архитектонских склопова купола вила, тако да сам просто изненађен колико има тих неких целина, неких кутака, онако на изглед, ако човек нема око за то, проћи ће крај њих не приметивши их, а ако мало дигне поглед према небу видеће ту невероватну филигранску прецизност око детаља који вас фасцинирају и задрже у моменту да просто не верујете да је то одолело зубу времена. И наравно, тај амбијент, та нека душа тих улица, кретање људи и та сенка, све то, чини се, спустило се ниско да вас просто милује скроз доле по ногама, буди у вама жељу да тог момента ставите штафелај и да почнете да сликате. Свакако ћу се ту опробати. 
Пре неколико година проглашени сте за једног од сто најбољих акварелиста на свету. Ваш рејтинг сада је да вас сврставају међу десет најбољих у свету. Какав је осећај бити светски признати акварелиста?
У последњих пар година имао сам, по позиву, јако добрих интернационалних изложби у Шенжену, у Тајвану, где се окупља акварел елита и то су изложбе на којима да бисте учествовали, ваша уметност мора бити високо котирана у материјалном смислу али и у естетском, ликовном критеријуму. То су изложбе где светски галеристи ловећи по свету таленте и гледајући кроз лупу њихов рад, позивају вас и ви имате заиста ту привилегију и част да учествујете на тим изложбама. Ја сам неколико пута учествовао и рецимо, прошле године сам био у Шенжену у седам највећих музеја у Кини међу 32 одабрана светска сликара из свих крајева света, имао сам ту част да учествујем.
Колико вас акварел дисциплина испуњава? Да ли вам оставља простор и за неки други уметнички израз или је акварел за сада ваше животно опредељење? Да ли можете да претпоставите да ћете до краја вашег уметничког дејствовања радити акварел?
Ја се надам да хоће. Акварел је таква техника где ако једном направите добар акварел он вас трајно зароби и ту негде лежи и та замка. Ја сам сликао и другу врсту уметности. Сликао сам акриле и уља, али морам признати да мом темпераменту и сензибилитету одговара акварел, јер то је некако најчистији, најсуптилнији, најнежнији цвет у уметности и многи уметници, рецимо уљаног сликарства, су у хендикепу и много би желели да сликају акварел. Просто, то је нешто што вам је дато, нешто што вас бира, нешто што се ви нађете на том путу и једноставно, ја не бих мењао то ни за шта, чини ми се.
