Са предивним погледом на Централни бањски парк, у непосредној близини извора Топла вода, смештен је Хотел „Лидер С“. Већ пуних седам година својом особеношћу, стилом и пословним шармом иде у корак са потребама садашњег времена, савременог пословања и квалитета туристичких услуга. О пословању Хотела „Лидер С“, говорили смо са Јеленом Савић, менаџером продаје и маркетинга.
Јелена Савић, менаџер продаје и маркетинга Хотела “Лидер С”
Избор великог броја гостију, за одмор, релаксацију, али и пословни туризам, био је управо Хотел „Лидер С“. По вашем мишљењу, шта је утицало на одлуку да баш овај хотел буде њихов избор?
– Хотел „Лидер С“ располаже са 23 смештајне јединице. Њихову структуру чине двокреветне и трокреветне собе, као и апартмани. Смештај у нашем објекту пружа осећај гостољубиве атмосфере и као такав омогућава опуштање, одмор и миран сан у угодном амбијенту. Када говоримо о опуштању, свакако морам напоменути и наш велнес простор, који гости могу користити, рецимо након напорних састанака у нашој конференцијској сали, која се налази на трећем спрату хотела. Конференцијску салу истичем из разлога, јер се из ње простире једна велика, лепа балкон тераса, која њеним корисницима омогућава да у паузама, управо на њој попију кафу или неки освежавајући напитак, а уједно и да се опусте и уживају у панорамском погледу на нашу Врњачку Бању.
Хотел “Лидер С”
Каква је структура гостију који се најчешће опредљују за услуге Хотела „Лидер С“?
– Поред организованог доласка група, семинара, радимо и са индивидуалним гостима. Раст индивидуалних гостију је из године у годину очигледан. Зашто је то тако? Управо из разлога јер „Лидер С“, као мањи хотел, пре свега успева да дочара ту породичну и кућну атмосферу. То је оно нешто што гост осети, што му годи и због чега се поново враћа код нас. Током година, с појединим гостима, постали смо пријатељи, а њихова препорука је управо најбоља реклама. Гости имају могућност да одаберу одређене пакет аранжмане, који обухватају комплетну услугу хотела, смештај са услугом полупансиона или пуног пансиона, веленс програм који је у склопу хотела. Оно што настојимо да омогућимо, то је да сваки пакет аранжман има и неке додатне садржаје који нису у склопу хотела, а којима гости могу употпунити свој боравак у Врњачкој Бањи. Тако у оквиру одређеног пакета могу користити услуге аква парка „Врњачке терме“. Личну сатисфакцију нам свакако представља то, што су наши гости на крају боравка задовољни оним што смо им понудили. То је и више од онога што су очекивали када је у питању хотел са три звездице.
Туризам је привредна грана на која је у протеклој години била најугроженија. Како се појава корона вируса одразила на пословање вашег хотела?
– Као и на све друге сегменте и на пословање нашег објекта утицала је корона. Страних гостију већ дужи временски период нема. Не само да је смањен број страних гостију, већ је то случај и са бројем семинара. Пословни туризам је нешто што је битно не само за нас, већ и за друге хотеле у Врњачкој Бањи, у вансезонским месецима. Нешто што је било пракса, прошле године је изостало. Међутим, по броју туристичких ваучера које смо примили, прошла година је била изузетна. Цела ситуација са Ковидом-19, одразила се на смањену попуњеност на годишњем нивоу, али у таквој ситуацији, успели смо да домаћим туристима приближимо, не само Врњачку Бању, него и целу Србију. У том смислу, успели смо да домаћем госту укажемо да је велико задовољство уживати и на туристичким дестинацијама као што је Врњачка Бања. Многи су први пут, прошле године, били како гости нашег хотела, тако и нашег места и већ су извршили резервацију за предстојећу сезону. Поред рада са ваучерима, које сам споменула, гостима одобравамо и плаћање на рате чековима грађана, што представља велику погодност за сваког госта.
За време празника у фебруару месецу, упркос лошим временским приликама, капацитети хотела били су попуњени до последњег места. Менаџмент хотела, предвођен директором Дејаном Топаловићем, интензивно наставља са осмишљавањем садржаја. Шта је у плану за наредни период?
– Након што су током недавних празника, Дана државности и Дана заљубљених капацитети нашег објекта били комплетно попуњени, кренули смо са припремом пакет аранжмана за васкршње и првомајске празнике. Поред тога ту је припрема за предстојећу летњу сезону. Иако је фебруар месец, резервација већ има. Хотел „Лидер С“ годинама сарађује са великим бројем фирми, које своје раднике шаљу на одмор. Углавном су у питању седмодневни боравци са пуним пансионом. Иако смо током протеклих годину дана научили да живимо с короном и свим оним што је она донела, верујем да ће се у што скорије време створити услови за несметано функционисање и нормалан живот.
Након непуних годину и по дана рада и са прекидима због пандемије, Пливачко спортско удружење „БАЊЧАНИ 2019“ из Врњачке Бање поново је почело са радом и то у Хотелу „Врњачке терме“ у Врњачкој Бањи. Председник Удружења Александар Тошић, за Врњачке новине је причао у каквим условима тренирају деца Врњачке Бање и који су даљи планови ове спортске организације.
– Што се тиче услова тренирања у Хотелу „Врњачке терме“ можемо слободно да кажемо да смо презадовољни, не само ми тренери, већ и деца и родитељи који су нам пружили подршку и поверење да њихову децу научимо да пливају. Прошлу годину сви желимо што пре да заборавимо и надам да ћемо моћи да наставимо са нормалним животом, да вратимо децу у базен. Почели смо са радом у Хотелу „Врњачке терме“ 18. јануара и ево сада после месец дана рада са нашом децом можемо да кажемо да смо постали пливачка организација са највише деце у Србији. Наше удружење тренутно броји 120 пливача и ми у „Бањчанима“ не планирамо да станемо на том броју јер желимо да постанемо озбиљан клуб који ће водити рачуна о сваком свом члану, да та деца буду превасходно добри ђаци, лепо васпитани и који ће сутра бити и добри људи.
“Бањчани 2019” на тренингу з Врњачким термама
Није лако радити са оволико деце, велика је то одговорност и бреме које носимо сви у Удружењу. Наш шеф стручног штаба је велика легенда и особа са највише искуства у раду са децом Томислав Тома Ћирић. Његово искуство од пола века у раду са децом нам даје сигурност и лепо је имати њега као живу легенду пливања и ватерполоа Врњачке Бање у тиму који, опет наглашавам, планира да постане клуб са највећим бројем деце у Србији. У стручном штабу смо додали два имена која су свима добро позната у Врњачкој Бањи, а то су Марија Гочанин и Никола Војновић. Марија Гочанин је одличан спортски радник са дугогодишњим искуством у раду са пливачима, тако да смо са њом још бољи у стручном кадру и она ће нам бити изузетно важна у даљем раду Пливачког клуба. Што се Николе тиче, он је фантастичан ватерполиста који обећава да постане изузетан тренер и заједно са Томиславом Ћирићем водиће нашу ватерполо селекцију како у млађим, тако и у сениорској категорији. Ове године почињемо да са такмичимо у Другој летњој лиги на Олимпијском базену. Поред нас четири тренера који радимо са децом на тренинзима су присутни и наши старији чланови који нам помажу у раду: Филип Тошић, Филип Живковић, Вања Чеперковић, Михајло Јевремовић, Тадија Прибаковић, Угљеша Шекуларац, Кристијан Кузмановић, Лана Радивојевић, Исидора Отовић и други. Наши ватерполисти Тадија Прибаковић, Страхиња Станојевић и Лана Радивојевић позвани су на припреме ватерполо репрензентације за 2006. годиште, које је одржано од 11. до 17. фебруара у Београду. Заиста похвале и признања на наш рад стижу са свих страна. Хтео бих да поручим родитељима и деци да дођу у Хотел „Врњачке терме“ понедељком и четвртком од 20 часова, да се прикључе нашим групама које тренутно тренирају и да заједно са нама науче правилно да пливају. Никад се не зна, можда бас неко од њих сутра постане нови државни, европски и светски и првак, изјавио је Александар Тошић за Врњачке новине.
Жеља потомака Павла Мутавџића, оснивача Врњачке Бање, да њихов предак добије споменик у Врњачкој Бањи, поклопила се са интенцијама данашњих представника локалне самоуправе, па ће у догледно време, после 150 година од оснивања Врњачке Бање, коначно, главни „оснивател фундатор“ Друштва лековите киселе вруће воде у Врњцима добити бронзани споменик.
– Потомци Павла Мутавџића, јавили су се преко наших привредника, Компаније „Катић“ из Врњачке Бање, са жељом и интересом да донирају и буду учесници у изградњи споменика. Ми смо пре више од годину дана донели одлуку о изградњи споменика оснивачу Бање, Павлу Мутавџићу. Одлука о избору најлепше скулптуре по оцени комисије и позиције где ће споменик бити постављен, већ је донета и ми смо већ размишљали да ове године издвојимо средства за ту намену. Споменик ће се налазити на улазу у Врњачку Бању, између „Моста љубави“ и наше новоизграђене цркве. Поклопило се да су се сада јавили потомци Општини Врњачка Бања и да су изразили исту жељу. Ради се о људима који су веома успешни и остварени као привредници, који желе да својим донаторским средствима учествују у самој реализацији и изградњи тог споменика.
Очекујем, да ћемо имати успешну сарадњу, постоје неки рокови и ми заиста бринемо о традицији Врњачке Бање, да заслужна имена имају и заслужна места у Врњачкој Бањи, рекао је председник општине Бобан Ђуровић, после састанка са потомцима оснивача Бање и власником Компаније „Катић“, одржаног 22. фебруара.
– Ми смо дали могућност, с обзиром да би тај део финансија ишао на терет потомака, да наше општинске службе предложе пет вајара, који имају референце да могу овакав споменик да извајају. Наравно, прво ћемо видети са добитником прве награде на конкурсу, тржишно ће бити одређено ко ће радити вајарски део, а што се тиче материјала и бронзе, биће одређен ливничар који ће на адекватан начин одрадити посао. У самој изради постамента, у припреми терена и партерном простору, радиће наша Општинска стамбена агенција и Општина Врњачка Бања, тако да ћемо заједно испоштовати задате рокове, до Дана Општине Врњачка Бања и добити споменик који је одавно требало да буде постављен. Али никад није касно када се овакве лепе ствари дешавају, закључио је са задовољством причу о споменику Павлу Мутавџићу, председник наше Општине Бобан Ђуровић.
Ових дана Зоран Рајић, аутор документарног серијала „Библиофонотека“, добио је на поклон три књиге из Словеније. Књиге су као заједнички поклон послали Заложба Пивец из Марибора, уредништво Крекова улица бр. 13, седиште На Горици бр. 20 и Бланка Примец из Љубљане, Телеком Словенија, као пратиоци сајта Народне библиотеке „Др Душан Радић“ и „Библиофонотеке“. Поклон представљају три романа: „Уље на балкону“, „Ретроспектива“ и „Танак лед“ познатог и веома актуелног словеначког писца Августа Демшара.
Зоран Рајић, аутор Библиофонотеке са поклоњеним књигама из Словеније
Подсећања ради, на сајту Народне библиотеке „Др Душан Радић“, у оквиру „Библиофонотеке“, 3. маја 2019. године, објављен је документарни видео приказ Жарко Петан, интервју. Његов отац био је власник познатог кафеа „Асториј“ у Марибору. Режисер Јоже Погачник је 1989. године снимио филм о томе. Филм ,,Каварна Асторија“ је 1989. године добио другу награду за сценарио на ХIII Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Жарко Петан је аутор сценарија за тај филм.
Наша суграђанка Емилија Гашић већ неко време са успехом гради каријеру у филмској индустрији. Снимала је и у Србији и у Америци, њени кратки радови су са успехом походили многе светске фестивале, а сада је у фази припрема за свој први целовечерњи филм.
Емилија Гашић
Како си се одлучила да филм буде твоје занимање? Да ли је у питању била љубав од малих ногу или одлука у последњем тренутку?
– Била је дефинитивно љубав од малих ногу. Мислим да ми је и док сам била мала, било важно да одредим чиме ћу се бавити што пре. То ми је било и омиљено питање као детету: „А шта ћеш ти да будеш кад одрастеш?“ Тај период премишљања је трајао кратко јер сам са 10 година одлучила да је филм оно што ме занима. И пре тога, жеље су водиле у сличном правцу – најраније занимање кога се сећам да ме је интересовало, било је да будем песник. Читала сам доста поезије и помислила да и ја могу да римујем! После тога сам размишљала о језику, енглеском и француском највише. Али убрзо сам схватила да не желим студиозно да се бавим језиком, већ само да знам да их говорим. Глума ми је такође пала на памет али више из потребе да будем део тог света а не јер волим да будем испред камере. Нисам знала још увек сва занимања везана за филм.
Онда сам одгледала филм „Господар прстенова“ који ме је потпуно одушевио. Читала сам књигу пре тога и нисам знала да је могуће да неко направи нешто онако како сам замислила и ја у својој глави. То је било јако узбудљиво јер сам на „дајл ап“ интернету тражила кришом факултет за филмску режију и маштала о томе.
Који су аутори утицали на тебе и коју врсту филмова волиш да гледаш?
– Мислим да се одговор на ово питање мења са годинама. Све је почело са Питером Џексоном и Џимом Хенсоном (Џим Хенсонов „Приповедач“) а затим у средњој школи сам под менторством продуцента и редитеља из Врњачке Бање, Милана Никодијевића почела да откривам Тарковског, затим Чехе – Формана и Менцла. Чини ми се да свако ко жели да упише филмску режију прође кроз ту „чешка школа“ фазу. Током студирања на Академији уметности у Београду сам гледала јако пуно филмова, што на часовима, што ван њих, а можда највише у Кинотеци. Аутори који су ме тада највише интригирали су били Антониони и све од Кијешловског. Тада сам освестила да је историја филма непотпуна јер се махом учи и пише о мушким ауторима и да има јако пуно занимљивих али непоменутих женских аутора. Тако сам на своју руку открила Џејн Кемпион, Дениз Егрувен, Лукрецију Мартел, Клои Жао и једну од омиљних – грузијску ауторку Нану Ектвимишвили.
Што се тиче камере и фотографије, много волим рад Лукаша Жала („Хладни Рат“ и „Ида“, оба са редитељем Павелом Павликовским) и невероватног фотографа Соула Лајтера. Највише гледам драме и психолошке хороре и трилере. Гледам доста анимираних филмова јер желим и њих да стварам. Јако волим рад Тома Мура а поготово његов најскорији цртани „Wolfwalkers“. У последње време се враћам и епској фантастици који су моји корени и то ме посебно занима јер имам идеје које ћу развијати у том правцу у будућности.
Твоји филмови имали су богат фестивалски живот и пре твог одласка у Њујорк. „Некрштени дани“ који си радила са Војином Ћетковићем и Наташом Нинковић али и са глумицом из Врњачке Бање, Кристином Вулетић су путовали на фестивале у Ванкуверу, Исланду, Њујорку али и по региону. „Вртлог“ је приказиван у Белгији, Мексику…, а најскорији филм „Чекање“ је био приказиван и на фестивалу који је један од оних који квалификују за Оскара – Киса филмском фестивалу у Измиру, у Турској. Реци нам нешто о тим пројектима.
– „Некрштени дани“ су један од мојих најамбициознијих и најтежих филмова. Филм се бави петочланом породицом на крају 18 .века у Србији и појавом вампира. Много волим српску митологију тако да сам желела да направим филм о вампирима. Међутим, тада нисам схватала колико је тешко наћи локацију надомак Београда која би могла да изгледа као да је епоха у питању. Али уз помоћ одличног сценографа Маје Ђуричић, успели смо да нађемо брвнару у селу Рогача и да је средимо за снимање. Просто ми је невероватно и са ове дистанце када се сетим тог снимања. Била је права авантура. На том филму сам се упознала са талентованом Кристином Вулетић са којом и данас сарађујем.
„Вртлог“ са бави искуством четири жене у истој породици, у једној породичној кући за време два различита рата. Тај филм је инспирисан различитим причама како из мог породичног стабла тако и људи које познајем. Занимала ме је та траума која се преноси са генерације на генерацију али и позиција жене током рата и борбу коју она води. Слабо се прича о херојима који нису на бојном пољу, већ ту, у кући. „Чекање“ је мој најскорији редитељски и сценаристички подухват који сам снимала у старој кући моје бабе и деде у Врњачкој Бањи, бави се седмогодишњом Јованом која посматра свог оца док се труди да одржи породицу сигурном у корумпираном систему државе која умире. Имала сам јако пуно среће са глумцима и екипом на овом филму. Била је јако лепа атмосфера током снимања и уз све стандардне потешкоће која прате снимања. Филм је последње приказан на Ваљевским филмским сусретима у децембру а тренутно приводи крају свој фестивлски живот након скоро две године и радујем се да га ускоро пустим и широј јавности преко интернета. Јако ми је драго да је и упркос свему што је донела корона прошле године, филм ишао на јако пуно фестивала па освојио и награде. Посебно ми је драго што је био део „SeeFest – Southern East European Film Festival“ у Лос Анђелесу као и Филмског фестивала у Мериленду који је један од већих у САД.
У процесу си кастинга за свој први дугометражни филм „78 дана“. Развијан је на престижној радионици „College of Cinema“ у склопу Венецијанског Бијенала. Чини се као логичан след ствари, након низа краткометражних остварења. Из наслова се назире и тема филма, али шта нам можеш још рећи о њему? На званичном позиву за кастинг пише да се траже девојчице и девојке из „Врњачке Бање и околних места“. Зашто?
– „78 дана“ је „found footage“ филм о одрастању три сестре за време 78 дана бомбардовања које снимају камером своју свакодневицу након што им је отац мобилизован.
Филм радим са продуцентима Андријаном Софранић Шућур и Милошем Ивановићем из „Set Sail Films“ као и са кастинг директорком Кристином Вулетић која води Школу филма за децу у Врњачкој Бањи, „Мали принц“.
Тренутно смо у раној фази припрема, сређујемо сценарио, кренули смо са првом фазом кастинга. Снимамо у Врњачкој Бањи јер већ имам у виду локације које аутентично приказују тај период. Сама естетика филма ће подражавати естетику „породичних снимака“ с краја деведесетих тако да ћемо и снимати одговарајућом камером.
Идеја за филм је настала из гледања сопствених породичних снимака годинама. Схватила сам да човеку и без претходног филмског знања постоји смисао у причању приче. Моје сестре, док су мене снимале често су имале тачан увид у то где да прекину снимање а где да наставе и да тако монтирају у камери такорећи. То ме је натерало да размишљам у том правцу: „А шта ако је цео филм једно сећање забележено камером?“ Нема много филмова о том периоду, поготово из визуре генерације који су тада били деца. А зашто Врњачка Бања? Зато што филм снимамо на том подручју и највише из разлога јер желим да се акценат склони са Београда. Док сам одрастала и гледала наше филмове, никада нисам наишла на садржај о одрастању девојчица (сем изузев пар наслова још из осамдесетих), о одрастању сестара а поготову у малим местима са специфичном митологијом и богатом лепезом ликова који и причају на другачији начин од Београђана. Жеља ми је да дам шансу младим људима из малих места и да филм буде о њима.
Како ти се чини филмска продукција на простору некадашње Југославије и који су твоји фаворити из рецентне продукције?
– Допада ми се да се дешава нешто по питању жанровског филма и анимације. Све више видим да се развијају филмови који имају елементе фантастике, српске митологије, трилера итд. То је нешто што ме узбуђује јер тих наслова немамо довољно и таквог садржаја ми је јако фалило док сам живела у Србији. Мислим да сам највише због тога и ја сама нагињала жанровском филму са својим филмовима.
Нажалост нисам успела да погледам доста наслова у претходној години, пошто сам заглављена у Њујорку због корона вируса тако да доста филмова није стигло до мене с обзиром да биоскопи не раде. Неки од наслова у којима сам уживала су „Устав Републике Хрватске“ Рајка Грлића са непоновљивим Небојшом Глоговцем, затим серија „Јутро ће променити све“ Владимира Тагића и Горана Станковића која ми је била освежење као садржај о младима у Србији а и свидело ми се да видим Београд.
Такође издвајам документарце Марије Стојнић „Говори да бих те видео“, „С друге стране свега“ Миле Турајлић и „Земља меда“ Тамаре Котевске и Љубомира Стефанова који су ме потпуно одушевили и натерали на размишљање.
Осим режије, радиш и као директор фотографије и фотограф. „Лифт не ради“ који си снимила (у режији Брендона и Камеорон Лавентур) је скоро премијерно приказан на интернету после награде на фестивалу „Workers Unite“, а још неколико кратких остварења које си снимила треба ускоро да имају премијере. „Изгубљен међу звездама“ у режији Кејле Аренд и „Она и он“ у режији Алекса Вајског као и у твојој. Реци нам нешто о тим пројектима? Опште је мишљење да је у српској кинематографији теже ићи из једне професије у другу. Да ли се слажеш са тиме и како гледаш на то?
– Да, камера и фотографија су ме увек занимале. Док сам била у Србији, мислим да нисам размишљала о томе као о професији баш због тог става код нас да се или ради једно или друго. Тек кад сам дошла у Њујорк, често сам добијала охрабрења и комплименте да имам „добро око“ као и позиве да снимам.
Чак и пре уписа филмске режије, доста сам фотографисала и сама снимала своје филмове а онда тек кад сам дошла на факултет схватила сам да је то одвојено. Међутим, јако волим ту сарадњу са сниматељима – то ми је можда најомиљенији део процеса прављења филма зато што је најкреативнији и све је могуће. Тако да не желим да снимам сопствене филмове које режирам и пишем али волим да радим са другим редитељима и да откривам њихову визију на њиховим пројектима. То је све део истог посла и у реду је ако неко жели да ради оба, али мислим да је у реду ако неко и не жели. Само ће више помоћи у самом стварању. Кратки филм „Не ради лифт“ (у оригиналу: „Out of Order“) прати три лика заглављена у првом аутоматском лифту у Њујорку 1946. године. Снимљен је скоро потпуно у студију и цео сет је прављен и чак постоје елементи фантастике који су ме подсетили заправо зашто и желим да се бавим филмом. Радили смо са луткаром који је својевремено радио са покојним Џим Хенсоном чији рад обожавам, тако да је било једно јако занимљиво искуство. Публика је код нас филм могла да погледа на Фестивалу Српског Филма Фантастике у Београду али сада је на Вимео линку коме можете приступити преко мог сајта.
„Изгубљен међу звездама“ („Lost Beyond the Stars“) смо исто радили потпуно у студију и прати капетана Лорену која се буди на Марсу и приликом неспоразума започне евакуацију свемирског брода што разгневи остале астронауте. Ту смо доста били инсипирисани немим филмом и раним радовима Жоржа Мелијеса па је било занимљиво играти се са форсираном перспективом и разним раним ефектима у камери. Ту је сваки кадар био испланиран до најситнијих детаља и морао је да постоји „сториборд“ јер смо правили Марс у студију.
И на крају кратки филм који сам радила заједно као редитељ са суоснивачем своје компаније Исток Филмс, Алексом Вајским али и као директор фотографије такође треба да има своју премијеру. Зове се „Она и он“ и кратки је поетични омаж кратким сусретима у Њујорку који терају на размишљање. Снимали смо на 35mm у једној ноћи у кафићу и током изласка сунца у Централ Парку и било је јако лепо искуство. Снимање на филмској траци ме заправо највише асоцира на фотографију којом се такође бавим и ту се најпријатније осећам јер морам да верујем својим инстинктима зато што прави изглед слике тек видим кад се филм уради и скенира. Мислим да та склоност, произилази из мојих шетњи са Зенитом у руци годинама. Експериментисала сам и са неким другим форматима, наравно и са дигиталним, мада за мене је и даље неприкосновена аналогна фотографија и уопште све аналогно. Вероватно зато волим и 2D анимацију. С тим у вези, тренутно спремам и фотографску изложбу која је скуп одабраних аналогних фотографија које су игром случаја повезане истом темом. Изложба се нажалост померала због короне претходне године али се напокон појавио простор и време за то што ћу ускоро и објавити.
Имала си прилике да радиш и у Србији и у Њујорку. Упореди та искуства.
– Избор тема је једна од већих разлика. Имала сам прилику да радим више са филмовима који имају елементе фантастике и уопште жанровским филмовима. Ти жанрови су ме заправо увели у филм и били су нешто што сам највише стварала док сам живела у Србији баш из разлога јер тог садржаја није било а мене је фасцинирало. Мада, као што сам споменула те ствари се мењају код нас мало спорије али ипак има промена.
Оно што ми се допада у Америци јесте демистификација. То је земља Јутјуб туторијала, све се објашњава до најситнијих детаља и није страшно рећи „не знам“. Бар је такво моје искуство. Ако постоји простор и време, људи ће врло радо објаснити све што је нејасно.
Не могу рећи да је исто и у Србији, нажалост. Често се сетим ситуација где сам се уздржавала због осуде да постављам питања чак и у школи, где би то требало бити нормално.
С друге стране ипак не волим да у филмовима буде све јасно. Волим отворене крајеве који постављају више питања него да дају одговоре а то није карактеристика већинских филмова у Америци. Ипак је то нешто везано за ауторски филм кога има код нас.
У Србији је тренутно актуелна невероватна понуда ТВ серија. Да ли си размишљала да се опробаш на том пољу и које би серије издвојила из актуелне продукције?
– Све зависи од приче која се прича односно за који формат је погоднија. Серије су постале филмичније, има сигурно већ можда и више од петнаест година. То једноставно није више исти формат који се радио деведесетих и раније. Ако је прича сложена и потребно је више времена да би се испричала зашто да то не буде серија? Једина разлика која и даље постоји јесте медијум на коме се гледа. Ја и даље волим да гледам филмове у биоскопу и то сам освестила у себи можда највише ове године. Наравно, постоји одређена драж у гледању и код куће али ми ништа ипак не мења осећај заједништва са публиком док гледамо нешто што је тек изашло и онда сви реагујемо на то у истом тренутку.
Мало се теже упуштам у серије управо због трајања али ако ми се допадну, често их гледам поново. Једна од омиљених ми је италијанска серија „Моја генијална пријатељица“ на ХБО по књизи Елене Феранте. Тренутно гледам серију Мартина Скорсезеа о Френ Либовиц и Њујорку на Нетфликсу. Била ми је прилично забавна француска комична серија „Call my agent!“ Седрика Клапиша, такође на Нетфликсу.
За крај овог разговора, да си икада зажалила због одуке да постанеш филмски уметник и која би била твоја порука младим особама које желе да крену истим путем?
– Нисам никада зажалила. Често сам слушала да је то „мушки посао“ што ме је јако заинатило да докажем да не постоје „мушки“ и „женски“ послови. Са сваким новим пројектом и радом увек осетим узбуђење и стално ме то подсети зашто сам баш то изабрала. Иако је привилегија бавити се било каквом уметношћу, ово суштински није лака професија.
Зато мислим да би моја порука била да ако вас стварно занима рад на филму, не устручавајте се да будете креативни са алатом који имате при руци, све пробајте и експериментишите са жанровима, форматима, снимајте с мобилним телефоном.
Увек се осврћем на редитеља Шона Бејкера кога сам слушала на предавању пре неколико година, парафразираћу: „Није битно ако тренутно не радите на дугометражном филму, пројекти трају годинама и потребно је новца да би се исфинансирали али ако можете своја искуства и знање да искористите и на тај начин да сте и даље на „ободима“ филмске индустрије па макар снимали и свадбе, ви ћете успети да се вратите ка свом пројекту кад-тад. Већи је проблем ако одустанете.“
