Културни центар Врњачке Бање и региона је свакако Замак културе, здање у чијем изложбено концертном простору се представљају бројне изложбе и концерти у току године.
Континуитет се и у 2021. години наставља изложбом „Индустријско наслеђе Србије 1804. – 1918. године, која је 19. фебруара отворена у изложбеном простору Замка и трајаће до 5. марта. Изложба чији је аутор Владимир Анђелковић, историчар уметности, плод је наставка сарадње са Центром за истраживање дигитализације културе из Београда.
Да би се стекао целовити увид у брз развој индустрије у Србији, потребно је имати у виду да је у устаничкој Србији живело преко 400 хиљада становника у приближно 56.800 кућа, а само пола века касније, захваљујући масовном приливу углавном српског становништва, Србија је имала 1.078.281 становника, 310 цркава и око 217.545 кућа, а Београд 18.860 становника, 57 зидане правителствене зграде, 4 зидане општинске зграде, 1.578 дућана, 300 механа и кафана и око 3.330 приватних кућа.
Србија је пред Први светски рат имала око 200 фабрика које су запошљавале 16.000 индустријских радника и остваривале 15% у домаћем бруто производу.
На овој изложби о развоју старе српске индустрије дат је каталошки преглед готово свих индустријских објеката, подигнутих у Србији у периоду од 1804. па до 1918. године, кроз биографије водећих индустријалаца приказан је развој индустрије у Београду, Нишу, Крагујевцу, Врању, Зајечару, Шапцу, Чачку, Ужицу, Алексинцу, Свилајнцу и Лесковцу.
Израда студије о стању и потенцијалима врњачких Минералних извора, као императив састанка стручњака и руководства општине Врњачка Бања, одржаног у октобру прошле године, била је главна тема састанка, 22. фебруара у кабинету председника Општине Бобана Ђуровића.
Елаборат представља смернице за мониторинг експлоатације воде са изворишта и испитивање квалитета воде, а приоритет је одржати природни лековити фактор, константност температурног режима, квалитет и балнеолошка својства врњачких извора.
Своја стручна мишљења представили су проф. Милојко Лазић и Горан Рашула, дипл. инж. хидрогеологије и закључили да је потребно утврдити референтно стање свих локалитета, што подразумева гасно стање и комплетне хемијске анализе.
Примарни циљ је да се добије перманетна количина воде и строго контролисан режим експлоатације врњачких минералних извора.
Састанку који је сазвао председник Општине Бобан Ђуровић, присуствовали су представници компаније „Милојевић“ која је и финансирала израду студије одрживости, представник Специјалне болнице „Меркур“, Божидар Вучковић, директор ЈП „Белимарковац“ Драги Благојевић и Родољуб Џамић, председник Одбора за за управљање, коришћење и заштиту природних ресурса Скупштине општине Врњачка Бања.
– Ми смо формирали комисију и скупштински одбор који се бави праћењем стања изворишта у Врњачкој Бањи, а данас је одржан други састанак који је сазван да се направи анализа свега што су до сада урадили људи из те струке, професори који су управо радили на анализи општег стања свих изворишта и проблема који се дешавају на одређеним изворима. Имали смо проблеме са изворима „Језеро“ и „Слатина“ и тражили смо повезаност тих извора са бушотином ИГБ 124 испред зграде „Белимарковац“, да бисмо могли да направимо један одрживи систем. То представља једну одговорност локалне самоуправе да ресурсе које смо наследили, сачувамо за будуће генерације. Данас смо донели врло значајан акт, елаборат који су радили професор Лазић и уважени експерт хидрогеологије инжињер Рашула са сарадницима чиме су нас упознали са ситуацијом и разлозима због чега је дошло до дисбаланса у самоизливу изворишта „Језеро“ и дошли смо до сазнања да бушотина код „Белог извора“ има директан утицај на извориште „Језеро“. Дешавало се да у бивети „Језеро“ имамо смањен доток воде. Одлучили смо да урадимо ревизију бушотине у бивети „Језеро“ да би се побољшала издашност самог изворишта. Друга фаза активности биће успостављање баланса између количине воде коју може уз овом тренутку да повуче Компанија „Ждрело“ односно „Врњачке терме“ у односу на извор „Језеро“. Када будемо нашли ту вредност, очекујем да ћемо успоставити потпуни континуитет. Инсистирао сам као председник Општине да овај принцип применимо и на свим осталим бушотинама, рекао је председник општине Бобан Ђуровић за Врњачке новине.
– Сасвим је сигурно, како се Врњачка Бања развија, да ће многи инвеститори тражити дозволе преко министарства, а не преко нас, па ће све више бити истражних радњи на које ми не можемо да утичемо, нити да спречимо. Можемо само да добијемо коначно решење експлоатације, да на свим бушотинама поставимо дајвере за мерење и да у сваком тренутку знамо колико који извор црпи воду.
-Ми ћемо предложити измену закона, када су у питању истражна права и да тражимо да Врњачка Бања и друге локалне самоуправе имају веће учешће у томе. Очекујем да ћемо добити подршку ресорног министарства и да на неки начин стопирамо даље истражне радње, да Врњачка Бања мора да има озбиљније учешће у свему томе јер се ради о нашој судбини. Ја нисам спреман, као председник Општине да нам одређени извори иду у поток и у реку, као што се дешавало деценијама, већ сматрам да то треба ставити у функцију инвестиција. Донели смо и одлуку да ће извориште ИГБ 124 радити у терминима као и сви остали извори, што значи да ће се у ноћним сатима, од 20 часова до 6 ујутру затварати извор да не бисмо имали беспотребно исцрпљивање извора и одлазак воде у речно корито, објаснио је Ђуровић.
На претпоставку да студија одрживости минералних извора није коначна и да је подложна доради, Бобан Ђуровић је изјавио да је она само сегмент коначне верзије, а односи се управо на проблем који тренутно постоји али се ради генерална студија одрживости термоминералних извора на територији Врњачке Бање и то завршава Рударско геолошки факултет. Ту генералну студију која ће бити у наредних годину дана готова, имаћемо као „свето писмо“ за све будуће активности на територији наше општине.
Ових дана Зоран Рајић, аутор документарног серијала „Библиофонотека“, добио је на поклон три књиге из Словеније. Књиге су као заједнички поклон послали Заложба Пивец из Марибора, уредништво Крекова улица бр. 13, седиште На Горици бр. 20 и Бланка Примец из Љубљане, Телеком Словенија, као пратиоци сајта Народне библиотеке „Др Душан Радић“ и „Библиофонотеке“. Поклон представљају три романа: „Уље на балкону“, „Ретроспектива“ и „Танак лед“ познатог и веома актуелног словеначког писца Августа Демшара.
Зоран Рајић, аутор Библиофонотеке са поклоњеним књигама из Словеније
Подсећања ради, на сајту Народне библиотеке „Др Душан Радић“, у оквиру „Библиофонотеке“, 3. маја 2019. године, објављен је документарни видео приказ Жарко Петан, интервју. Његов отац био је власник познатог кафеа „Асториј“ у Марибору. Режисер Јоже Погачник је 1989. године снимио филм о томе. Филм ,,Каварна Асторија“ је 1989. године добио другу награду за сценарио на ХIII Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Жарко Петан је аутор сценарија за тај филм.
Врњачки паркови проглашени су за „Споменик природе“ 2010, а зачети још у нацртима Франца Винтера 1893. Међутим, поједини примерци у парку, попут црног бора наспрам Хотела „Бреза“, старији су и од саме Бање и 1868. године када је формирано „Основателно фундаторско друштво кисело-вруће воде у Врњцима“. Поред споменутог бора, хвале вредан је и јасен уз Дечије игралиште који броји 120 годова, седамдесетогодишње софоре испред Термоминералног купатила, таксодијуми – мочварни чемпреси који могу да достигну старост и до 250 година, који су на потесу између тениских терена и Јапанског врта. На понос је и један брест али и бројне друге ретке врсте попут ловор вишње или црвенолисне букве. Међу стотину педесет врста стабала у бањском парку, аутохтоних врста лишћара и четинара, куриозитет је секвоја код „Врачара“. Двадесет три хектара бањског парка негује, штити и одржава Јавно предузеће „Бањско зеленило и чистоћа“
Црни бор у Врњачком парку– заштићено природно добро друге категорије
– Стабла у Врњачком парку су доста стара, али се брижљиво негују, редовно орезују и третирају хемијским премазима који штите од даљег труљења и пропадања, односно од инсеката и гљивичних болести. Лепо време и пријатне температуре и током позне јесени дозволили су да комплетан парк у домену редовних активности буде чак два пута обрађен. Захваљујући управо тој благовременој заштити, нисмо имали великих губитака у јануару када су у кратком року пале велике количине влажног, тешког снега, а дрвеће није подлегло ни под ударима ветра. Имали смо ломове једне смрче код Дечијег игралишта и једног белог бора на Променади, пао је бор изнад Јапанског врта и кестен у дрвореду Моше Пијаде, објашњава нам дипл. инж. агр. Марина Илић, извршни директор у Јавном предузећу. Радимо у складу са прописима Завода за заштиту природе и сарађујемо са Шумарским факултетом из Београда, на редовној смо линији са професорком Милком Главендекић и придржавамо се њених савета. Парк је сачињен од стабала која доживљавају велику старост, неопходна је само адвекватна нега, додаје Марина Илић.
Марина Илић, извршни директор ЈП „Бањско зеленило и чистоћа“
Парк је заштићено природно добро и без новог пројекта ни једна биљка не може бити усађена. Пре извесног времена покренута је акција донирања стабала за Централни бањски парк. Апел је наишао на велики одзив грађана, а током шест година засађено је 250 нових стабала. Замена палог дрвећа извршена је по мануалима који се воде и на основу којих свака јединка има својеврсну личну карту. С обзиром да је одређена врста већ постојала у парку на датом месту, то је и пријем нових стопостотан.
Пре извесног времена дошло је до сушења великог броја четинара и углавном они и недостају, иако се обнављање врши редовно. У просеку, годишње се 10 до 15 великих стабала осуши или поломи, а засади око 60 у складу са планом и програмом.
Наша суграђанка Емилија Гашић већ неко време са успехом гради каријеру у филмској индустрији. Снимала је и у Србији и у Америци, њени кратки радови су са успехом походили многе светске фестивале, а сада је у фази припрема за свој први целовечерњи филм.
Емилија Гашић
Како си се одлучила да филм буде твоје занимање? Да ли је у питању била љубав од малих ногу или одлука у последњем тренутку?
– Била је дефинитивно љубав од малих ногу. Мислим да ми је и док сам била мала, било важно да одредим чиме ћу се бавити што пре. То ми је било и омиљено питање као детету: „А шта ћеш ти да будеш кад одрастеш?“ Тај период премишљања је трајао кратко јер сам са 10 година одлучила да је филм оно што ме занима. И пре тога, жеље су водиле у сличном правцу – најраније занимање кога се сећам да ме је интересовало, било је да будем песник. Читала сам доста поезије и помислила да и ја могу да римујем! После тога сам размишљала о језику, енглеском и француском највише. Али убрзо сам схватила да не желим студиозно да се бавим језиком, већ само да знам да их говорим. Глума ми је такође пала на памет али више из потребе да будем део тог света а не јер волим да будем испред камере. Нисам знала још увек сва занимања везана за филм.
Онда сам одгледала филм „Господар прстенова“ који ме је потпуно одушевио. Читала сам књигу пре тога и нисам знала да је могуће да неко направи нешто онако како сам замислила и ја у својој глави. То је било јако узбудљиво јер сам на „дајл ап“ интернету тражила кришом факултет за филмску режију и маштала о томе.
Који су аутори утицали на тебе и коју врсту филмова волиш да гледаш?
– Мислим да се одговор на ово питање мења са годинама. Све је почело са Питером Џексоном и Џимом Хенсоном (Џим Хенсонов „Приповедач“) а затим у средњој школи сам под менторством продуцента и редитеља из Врњачке Бање, Милана Никодијевића почела да откривам Тарковског, затим Чехе – Формана и Менцла. Чини ми се да свако ко жели да упише филмску режију прође кроз ту „чешка школа“ фазу. Током студирања на Академији уметности у Београду сам гледала јако пуно филмова, што на часовима, што ван њих, а можда највише у Кинотеци. Аутори који су ме тада највише интригирали су били Антониони и све од Кијешловског. Тада сам освестила да је историја филма непотпуна јер се махом учи и пише о мушким ауторима и да има јако пуно занимљивих али непоменутих женских аутора. Тако сам на своју руку открила Џејн Кемпион, Дениз Егрувен, Лукрецију Мартел, Клои Жао и једну од омиљних – грузијску ауторку Нану Ектвимишвили.
Што се тиче камере и фотографије, много волим рад Лукаша Жала („Хладни Рат“ и „Ида“, оба са редитељем Павелом Павликовским) и невероватног фотографа Соула Лајтера. Највише гледам драме и психолошке хороре и трилере. Гледам доста анимираних филмова јер желим и њих да стварам. Јако волим рад Тома Мура а поготово његов најскорији цртани „Wolfwalkers“. У последње време се враћам и епској фантастици који су моји корени и то ме посебно занима јер имам идеје које ћу развијати у том правцу у будућности.
Твоји филмови имали су богат фестивалски живот и пре твог одласка у Њујорк. „Некрштени дани“ који си радила са Војином Ћетковићем и Наташом Нинковић али и са глумицом из Врњачке Бање, Кристином Вулетић су путовали на фестивале у Ванкуверу, Исланду, Њујорку али и по региону. „Вртлог“ је приказиван у Белгији, Мексику…, а најскорији филм „Чекање“ је био приказиван и на фестивалу који је један од оних који квалификују за Оскара – Киса филмском фестивалу у Измиру, у Турској. Реци нам нешто о тим пројектима.
– „Некрштени дани“ су један од мојих најамбициознијих и најтежих филмова. Филм се бави петочланом породицом на крају 18 .века у Србији и појавом вампира. Много волим српску митологију тако да сам желела да направим филм о вампирима. Међутим, тада нисам схватала колико је тешко наћи локацију надомак Београда која би могла да изгледа као да је епоха у питању. Али уз помоћ одличног сценографа Маје Ђуричић, успели смо да нађемо брвнару у селу Рогача и да је средимо за снимање. Просто ми је невероватно и са ове дистанце када се сетим тог снимања. Била је права авантура. На том филму сам се упознала са талентованом Кристином Вулетић са којом и данас сарађујем.
„Вртлог“ са бави искуством четири жене у истој породици, у једној породичној кући за време два различита рата. Тај филм је инспирисан различитим причама како из мог породичног стабла тако и људи које познајем. Занимала ме је та траума која се преноси са генерације на генерацију али и позиција жене током рата и борбу коју она води. Слабо се прича о херојима који нису на бојном пољу, већ ту, у кући. „Чекање“ је мој најскорији редитељски и сценаристички подухват који сам снимала у старој кући моје бабе и деде у Врњачкој Бањи, бави се седмогодишњом Јованом која посматра свог оца док се труди да одржи породицу сигурном у корумпираном систему државе која умире. Имала сам јако пуно среће са глумцима и екипом на овом филму. Била је јако лепа атмосфера током снимања и уз све стандардне потешкоће која прате снимања. Филм је последње приказан на Ваљевским филмским сусретима у децембру а тренутно приводи крају свој фестивлски живот након скоро две године и радујем се да га ускоро пустим и широј јавности преко интернета. Јако ми је драго да је и упркос свему што је донела корона прошле године, филм ишао на јако пуно фестивала па освојио и награде. Посебно ми је драго што је био део „SeeFest – Southern East European Film Festival“ у Лос Анђелесу као и Филмског фестивала у Мериленду који је један од већих у САД.
У процесу си кастинга за свој први дугометражни филм „78 дана“. Развијан је на престижној радионици „College of Cinema“ у склопу Венецијанског Бијенала. Чини се као логичан след ствари, након низа краткометражних остварења. Из наслова се назире и тема филма, али шта нам можеш још рећи о њему? На званичном позиву за кастинг пише да се траже девојчице и девојке из „Врњачке Бање и околних места“. Зашто?
– „78 дана“ је „found footage“ филм о одрастању три сестре за време 78 дана бомбардовања које снимају камером своју свакодневицу након што им је отац мобилизован.
Филм радим са продуцентима Андријаном Софранић Шућур и Милошем Ивановићем из „Set Sail Films“ као и са кастинг директорком Кристином Вулетић која води Школу филма за децу у Врњачкој Бањи, „Мали принц“.
Тренутно смо у раној фази припрема, сређујемо сценарио, кренули смо са првом фазом кастинга. Снимамо у Врњачкој Бањи јер већ имам у виду локације које аутентично приказују тај период. Сама естетика филма ће подражавати естетику „породичних снимака“ с краја деведесетих тако да ћемо и снимати одговарајућом камером.
Идеја за филм је настала из гледања сопствених породичних снимака годинама. Схватила сам да човеку и без претходног филмског знања постоји смисао у причању приче. Моје сестре, док су мене снимале често су имале тачан увид у то где да прекину снимање а где да наставе и да тако монтирају у камери такорећи. То ме је натерало да размишљам у том правцу: „А шта ако је цео филм једно сећање забележено камером?“ Нема много филмова о том периоду, поготово из визуре генерације који су тада били деца. А зашто Врњачка Бања? Зато што филм снимамо на том подручју и највише из разлога јер желим да се акценат склони са Београда. Док сам одрастала и гледала наше филмове, никада нисам наишла на садржај о одрастању девојчица (сем изузев пар наслова још из осамдесетих), о одрастању сестара а поготову у малим местима са специфичном митологијом и богатом лепезом ликова који и причају на другачији начин од Београђана. Жеља ми је да дам шансу младим људима из малих места и да филм буде о њима.
Како ти се чини филмска продукција на простору некадашње Југославије и који су твоји фаворити из рецентне продукције?
– Допада ми се да се дешава нешто по питању жанровског филма и анимације. Све више видим да се развијају филмови који имају елементе фантастике, српске митологије, трилера итд. То је нешто што ме узбуђује јер тих наслова немамо довољно и таквог садржаја ми је јако фалило док сам живела у Србији. Мислим да сам највише због тога и ја сама нагињала жанровском филму са својим филмовима.
Нажалост нисам успела да погледам доста наслова у претходној години, пошто сам заглављена у Њујорку због корона вируса тако да доста филмова није стигло до мене с обзиром да биоскопи не раде. Неки од наслова у којима сам уживала су „Устав Републике Хрватске“ Рајка Грлића са непоновљивим Небојшом Глоговцем, затим серија „Јутро ће променити све“ Владимира Тагића и Горана Станковића која ми је била освежење као садржај о младима у Србији а и свидело ми се да видим Београд.
Такође издвајам документарце Марије Стојнић „Говори да бих те видео“, „С друге стране свега“ Миле Турајлић и „Земља меда“ Тамаре Котевске и Љубомира Стефанова који су ме потпуно одушевили и натерали на размишљање.
Осим режије, радиш и као директор фотографије и фотограф. „Лифт не ради“ који си снимила (у режији Брендона и Камеорон Лавентур) је скоро премијерно приказан на интернету после награде на фестивалу „Workers Unite“, а још неколико кратких остварења које си снимила треба ускоро да имају премијере. „Изгубљен међу звездама“ у режији Кејле Аренд и „Она и он“ у режији Алекса Вајског као и у твојој. Реци нам нешто о тим пројектима? Опште је мишљење да је у српској кинематографији теже ићи из једне професије у другу. Да ли се слажеш са тиме и како гледаш на то?
– Да, камера и фотографија су ме увек занимале. Док сам била у Србији, мислим да нисам размишљала о томе као о професији баш због тог става код нас да се или ради једно или друго. Тек кад сам дошла у Њујорк, често сам добијала охрабрења и комплименте да имам „добро око“ као и позиве да снимам.
Чак и пре уписа филмске режије, доста сам фотографисала и сама снимала своје филмове а онда тек кад сам дошла на факултет схватила сам да је то одвојено. Међутим, јако волим ту сарадњу са сниматељима – то ми је можда најомиљенији део процеса прављења филма зато што је најкреативнији и све је могуће. Тако да не желим да снимам сопствене филмове које режирам и пишем али волим да радим са другим редитељима и да откривам њихову визију на њиховим пројектима. То је све део истог посла и у реду је ако неко жели да ради оба, али мислим да је у реду ако неко и не жели. Само ће више помоћи у самом стварању. Кратки филм „Не ради лифт“ (у оригиналу: „Out of Order“) прати три лика заглављена у првом аутоматском лифту у Њујорку 1946. године. Снимљен је скоро потпуно у студију и цео сет је прављен и чак постоје елементи фантастике који су ме подсетили заправо зашто и желим да се бавим филмом. Радили смо са луткаром који је својевремено радио са покојним Џим Хенсоном чији рад обожавам, тако да је било једно јако занимљиво искуство. Публика је код нас филм могла да погледа на Фестивалу Српског Филма Фантастике у Београду али сада је на Вимео линку коме можете приступити преко мог сајта.
„Изгубљен међу звездама“ („Lost Beyond the Stars“) смо исто радили потпуно у студију и прати капетана Лорену која се буди на Марсу и приликом неспоразума започне евакуацију свемирског брода што разгневи остале астронауте. Ту смо доста били инсипирисани немим филмом и раним радовима Жоржа Мелијеса па је било занимљиво играти се са форсираном перспективом и разним раним ефектима у камери. Ту је сваки кадар био испланиран до најситнијих детаља и морао је да постоји „сториборд“ јер смо правили Марс у студију.
И на крају кратки филм који сам радила заједно као редитељ са суоснивачем своје компаније Исток Филмс, Алексом Вајским али и као директор фотографије такође треба да има своју премијеру. Зове се „Она и он“ и кратки је поетични омаж кратким сусретима у Њујорку који терају на размишљање. Снимали смо на 35mm у једној ноћи у кафићу и током изласка сунца у Централ Парку и било је јако лепо искуство. Снимање на филмској траци ме заправо највише асоцира на фотографију којом се такође бавим и ту се најпријатније осећам јер морам да верујем својим инстинктима зато што прави изглед слике тек видим кад се филм уради и скенира. Мислим да та склоност, произилази из мојих шетњи са Зенитом у руци годинама. Експериментисала сам и са неким другим форматима, наравно и са дигиталним, мада за мене је и даље неприкосновена аналогна фотографија и уопште све аналогно. Вероватно зато волим и 2D анимацију. С тим у вези, тренутно спремам и фотографску изложбу која је скуп одабраних аналогних фотографија које су игром случаја повезане истом темом. Изложба се нажалост померала због короне претходне године али се напокон појавио простор и време за то што ћу ускоро и објавити.
Имала си прилике да радиш и у Србији и у Њујорку. Упореди та искуства.
– Избор тема је једна од већих разлика. Имала сам прилику да радим више са филмовима који имају елементе фантастике и уопште жанровским филмовима. Ти жанрови су ме заправо увели у филм и били су нешто што сам највише стварала док сам живела у Србији баш из разлога јер тог садржаја није било а мене је фасцинирало. Мада, као што сам споменула те ствари се мењају код нас мало спорије али ипак има промена.
Оно што ми се допада у Америци јесте демистификација. То је земља Јутјуб туторијала, све се објашњава до најситнијих детаља и није страшно рећи „не знам“. Бар је такво моје искуство. Ако постоји простор и време, људи ће врло радо објаснити све што је нејасно.
Не могу рећи да је исто и у Србији, нажалост. Често се сетим ситуација где сам се уздржавала због осуде да постављам питања чак и у школи, где би то требало бити нормално.
С друге стране ипак не волим да у филмовима буде све јасно. Волим отворене крајеве који постављају више питања него да дају одговоре а то није карактеристика већинских филмова у Америци. Ипак је то нешто везано за ауторски филм кога има код нас.
У Србији је тренутно актуелна невероватна понуда ТВ серија. Да ли си размишљала да се опробаш на том пољу и које би серије издвојила из актуелне продукције?
– Све зависи од приче која се прича односно за који формат је погоднија. Серије су постале филмичније, има сигурно већ можда и више од петнаест година. То једноставно није више исти формат који се радио деведесетих и раније. Ако је прича сложена и потребно је више времена да би се испричала зашто да то не буде серија? Једина разлика која и даље постоји јесте медијум на коме се гледа. Ја и даље волим да гледам филмове у биоскопу и то сам освестила у себи можда највише ове године. Наравно, постоји одређена драж у гледању и код куће али ми ништа ипак не мења осећај заједништва са публиком док гледамо нешто што је тек изашло и онда сви реагујемо на то у истом тренутку.
Мало се теже упуштам у серије управо због трајања али ако ми се допадну, често их гледам поново. Једна од омиљених ми је италијанска серија „Моја генијална пријатељица“ на ХБО по књизи Елене Феранте. Тренутно гледам серију Мартина Скорсезеа о Френ Либовиц и Њујорку на Нетфликсу. Била ми је прилично забавна француска комична серија „Call my agent!“ Седрика Клапиша, такође на Нетфликсу.
За крај овог разговора, да си икада зажалила због одуке да постанеш филмски уметник и која би била твоја порука младим особама које желе да крену истим путем?
– Нисам никада зажалила. Често сам слушала да је то „мушки посао“ што ме је јако заинатило да докажем да не постоје „мушки“ и „женски“ послови. Са сваким новим пројектом и радом увек осетим узбуђење и стално ме то подсети зашто сам баш то изабрала. Иако је привилегија бавити се било каквом уметношћу, ово суштински није лака професија.
Зато мислим да би моја порука била да ако вас стварно занима рад на филму, не устручавајте се да будете креативни са алатом који имате при руци, све пробајте и експериментишите са жанровима, форматима, снимајте с мобилним телефоном.
Увек се осврћем на редитеља Шона Бејкера кога сам слушала на предавању пре неколико година, парафразираћу: „Није битно ако тренутно не радите на дугометражном филму, пројекти трају годинама и потребно је новца да би се исфинансирали али ако можете своја искуства и знање да искористите и на тај начин да сте и даље на „ободима“ филмске индустрије па макар снимали и свадбе, ви ћете успети да се вратите ка свом пројекту кад-тад. Већи је проблем ако одустанете.“
