Са руба крајолика спиритуалистичке сеансе и из старинарнице страница
Сурови реализам наспрам мог неонадреализма и постмодернизма. Већ је виђено какав ће исход да буде и ко ће да победи у овом сукобу – исцрпљујућем, уметничком, менталном, физичком, до истребљења, до последњег даха, каквом год хоћете… Него се то ја још само мало батргам док главни редитељ у петом чину не нареди инспицијенту да коначно спусти завесу на ову моју личну и јавну мелодраму. Док год будем могао и ноћас импровизујем… Налазим се у строго контролисаној самоизолацији. Дубока држава са плитким службеницима. Не бих могао да побегнем нигде, све и када бих хтео. Моја дијагноза јасно је видљива и из беспилотне летилице. Њу само не примећују беле силуете Хипократове заклетве, ригорозно се придржавајући шифарника који у овим континенталним крајолицима важи још од ослобођења. Ког ослобођења!? Па, другог! Невоља је у томе што управо оне одлучују о томе хоћу ли у тиховање да одем као човек достојан своје одавно заслужене апанаже или ћу наставити да битствујем у пределима нежних трава као звонар Богородичне цркве у Граду светлости. Случај је био такав заједно са сплетом несрећних околности да јубиларна 150.-та прича Библиофонотеке буде последњи песнички уздах праве исконске стражиловске линије наше поезије који је завршио на респиратору.
Наиме, као јубиларни 150.-ти документарни видео приказ Библиофонотеке, постављен је Манојле Гавриловић српски књижевник и песник. Песник Манојле Гавриловић (1945-2020), аутор Српске књижевне задруге, преминуо је у београдском KБЦ „Звездара”. Лечио се од Ковида 19 и последње дане живота провео је на респиратору. Рођен је у Бјелуши код Ариља. Члан Удружења књижевника Србије је постао 1974. године. Више година је радио као управник Библиотеке „Петар Kочић“ у Београду. Добитник је угледних признања као што су Вукова награда и награда Одзиви Филипу Вишњићу. Преминуо је 11. јула 2020. године, у Београду, у 75. години, од последица вируса корона.
Равнатељ је, потајно знам, задовољан што је у јубиларној епизоди писац, књижевник или песник а не неки глумац, редитељ, сценариста, сликар или интерпретатор озбиљне музике. Концепт? Волим када некоме могу да приуштим некакво, па макар мало и тренутно задовољство… Јер налазим се у дубоком мраку строго контролисане самоизолације. Моја једина веза са спољним светом је мој колега монтажер из овог пројекта. Интересујем се да ли неко пита за мене. Каже ми да ме се једном недељно на Тргу песника, искрено код треће туре, сете професор филма, равнатељ и он. То значи да су исцрпили све теме за тај сусрет, те да им је напослетку остала још моја маленкост. Па добро, то је такође нешто. Грк Атханасиос Дигенис из Солуна оставио је коментар јер га занима стваралаштво сликара који су постављени у Библиофонотеци. Међутим, мејлом ми се јавио и Никола из Канаде. Интересују га наши глумци епизодисти, па је одгледао неколико интервјуа из Библиофонотеке. То је трећа најудаљенија тачка на кугли земаљској, поред Нагоја Универзитета у Јапану и Музичке академије на Флориди, докле је допрла Библиофонотека. У ушима ми још звоне речи које сам често слушао у Лондону, док сам био на стручном усавршавању у ББЦ-у, да – У Уједињеном Краљевству сунце никада не залази. Тако слутим да ће Библиофонотека још да доплива до многих егзотичних обала са тиркизним плићацима.
Наиме, могуће је да сам имао луду срећу што је Мало Место Лековитих Вода, без обзира на све недаће и пошасти које су се около догађале, увек живело у стилу као да није одавде. Тако су многи, који су пожелели да нису одавде, долазили управо овде, где је нуклеус свега да вода из извора, бивета, фонтана и чесама непрестано тече, шикља, пршти, капље. Сва та наша снага је у земљи. Израња из дубина подземног света. На такав начин постао сам Мајстор Малих Форми. Испред мене су се стално смењивали разни ликови и нова дешавања, па се и мени самом чинило да сам стално на некаквом пропутовању а заправо се нигде нисам померио. Ако сам то некада и чинио, било је насумице и инстиктивно али сам се увек враћао. Најједноставнија решења, најчешће су и најбоља. Добро је док још увек у себи могу да осетим и препознам колико је порозна та граница између доктора Џејкила и мистер Хајда. Библиофонотека, попут искусне метресе, из мене извлачи како оно најбоље, тако и оно најмрачније.
Свакога дана ме као изоловано лице и безбедносно интересантну особу телефоном проверава други службеник полиције. Сваке ноћи разговарам са ликовима из загробног живота. Свакога дана другом службенику полиције понављам правила која морају да запамте а мене могу и да забораве: Нема полиције без позорнице. Ко влада информацијом, влада и ситуацијом. Све около је дружба али само је једна Служба! Тако сам као књиговођа и брижни чиновник из таме регистратуре сећања најпре умио а затим и изнео на светло дана скривена догађања, уметничке тајне и заборављена мајсторства. Јесам ли смео? Звони ми телефон. Страх ме да се јавим. Рок изолације је прошао. Знам поуздано да ме не зову полицијски службеници.
Бојим се да није неко од мојих драгих саговорника из виртуелног света, који сам створио сам, којим случајем дошао до мог броја телефона. Не могу сада да им се јавим, тек сам повратио четврт милиона прегледа, гледалаца, слушалаца, пратилаца сајта и њихових десетак хиљада лајкова… Бар да поново стигнем до оног мог некадашњег првог милиона када сам био млад, јак, бео и довољно луд да због неколико добрих и ретких снимљених разговора, без пара, спавам у продавници намештаја велеграда… Тада ћу и сам да се преселим код њих и да ме не зову… Стално ми говоре да та селидба не боли (много), да сам већ одужио све дугове према њима и да је дошло време да им се придружим… Не могу да верујем… Из сна ме буди позив. Као кроз маглу на екрану видим да сам у ромингу. Од намрштених обрва испред мојих очију у тренутку ми се учинило да ми лично Манојле Гавриловић поново говори своју песму ,,Црни коњаници…“ а заправо је то био нарогушени цариник који ми је тражио путне исправе. Значи, претходно изолован а затим два пута тестиран, успео сам да пређем границу. Поново ћу да видим моју Боку. Она за мене није летовање, него лек за тело и душу. Медитеран продужава живот. Можда је стварно тако а можда сам само себе убедио у то. Како би ми само легло да се након мог преласка затворе све границе, бар на годину дана, да нико не може ни да уђе, ни да изађе!? Какав би то био путопис!? Друговао бих са рибарима и ноћу под свићу вадио мреже са богатим уловом из морских дубина. Пио бих вино са плантажа. Казивао бих поезију красним бокешким средовечним дамама, жељним нежности, те помораца, капетана дуге пловидбе и трубадура из својих снова. У оних неколико тренутака колико траје скок у море са једног од најлепших мула у заливу, имам осећај невероватне и јединствене бесконачне слободе а сам лет ме увек учини ближим мојим давним саговорницима. Нека ме неко заустави јер… Свака крв зове своју крв, било за живот, било за смрт. Вратићу се са новим причама мог документарног серијала, можда у другачијем формату, са разноликим садржајима, уз промењени темпо… Најважније је прво убедити себе а после следи крај као у биоскопу.
Зоран Рајић
