Прошле године се навршило тачно 200 година од како је Крагујевац постао престоница тадашње Србије. Тај јубилеј је био директан повод да се приреди монографија “Престони Крагујевац” која обрађује период од 1818. до 1841. године. Управо у том периоду је сва власт тадашње Србије столовала у Крагујевцу. Идеја о стварању ове монографије зачета још 2006. године на научном скупу који је организовао Историјски архив града Крагуејвца, да би 2016. године била донешена одлука да се приступи реализацији, а сама књига је написана током прошле године. Посетиоци врњачке Библиотеке су 7. септембра имали прилике да присуствију промоцији овог озбиљног и свеобухватног дела и да се детаљније упознају са њим кроз излагања сво троје аутора.

Монографија је подељена на три целине, па је тако о политичком животу писао Радомир Ј. Поповић, са Историјског института у Београду, свакодневном животу крагујевчана се бавила Александра Вулетић, такође са историјског института у Београду, док је о културном животу и културним институцијама писао Предраг Илић, доскорашњи директор Историјског архива у Крагујевцу.
Први је говорио Радомир Ј. Поповић који је почео своје излагање од стварања модерне српске државе у устанку 1804. године. Након слома Првог српског устанака 1813. године, процес осамостаљења се наставио под вођством Милоша Обреновића. У периоду од 1804. до 1818. престонице Србије су биле Топола, Београд и Смедерево. Милош је у једном периоду након Другог српског устанка владао из села Горње Црниће, да би се након побољшања свеукупне ситуације одлучио да престоницу сместу у средиште своје земље. Истовремено је тиме и желео да се што више удаљи од турских гарнизона. Конституисањем Србије као аутономне кнежевине 1830. године Крагујевац почиње да губи дотадашњу улогу у корист Београда у који ће престоница бити пребачена 1841. године. Питање престонице је током тридесетих година деветнаестог века било врло важно политичко питање. Између Крагујевца двадесетих година деветнаестог века и кнеза Милоша Обреновића се малтене може повући линија једнакости. Сва власт је била у његовим рукама и све полуге власти су се налазиле у кнежевом конаку. Током тридесетих година је трајала непрекидна борба између Милоша и опозиције и то је променило целокупан амбијент у тадашњој престоници. Одсуство добрих путних веза и велике реке су погорошавали положај Крагујевца и његов свеукупни развој.
Средишњи део вечери је припао излагању Александре Вулетић која је говорила о организацији свакодневног живота у Крагујевцу. У време када је Крагујевац постао престоница Србија готово да није имала урбаних традиција. Већина становника је живела на селу, док су у градовима све до устанка претежно обитавали Турци, Грци и Јевреји. Током целог 19. века Србија је имала мало градова, а 1818. Крагујевац је имао тек нешто преко хиљаду становника. Средином тридесетих година их је било једва двоструко више. Без обзира на мали број становника, градске средине су захтевале другачију врсту организације од сеоских. Врло брзо се показала потреба за старањем о јавном реду и миру, личној и имовинског сигурности, хигијенским и здравственим условима. Крајем двадестих година се почиње са увођењем институција градске управе по угледу на развијене европске земље. Тако се појављује посебан орган власти “варошки полицај”, а задатак првог и у том тренутку јединог полицајца тадашње престонице је био да се стара о “миру, тишини и поретку”. Он се бринуо и о хигијени, мотрио је на странце, као и на скитнице. Посебан задатак му је био да пази на потенцијалне завере против власти. Ноћу су о миру и безбедности бринули сами грађани који су били организовани у патроле од по три члана. Када би пао мрак по граду се смело ићи само са фењером, а ко би био ухваћен без осветљења био би приведен. Град је имао и судије, који нису били имали никакве правне школе, већ су бирани према мудрости и правдољубивости. Пожељно је, мада не и обавезно, било да буду и писмени. Највећи део казни је био физички. То је време са доста тучи, кавги, ометања јавног реда. Псовање је такође кажњавано, као и оно што се данас назива вербалним деликтом. На суд се ишло и због разноразних крађа, па су тако појединици осуђивани и због крађа паприка и грожђа из комшијских башта. Вулетић је истакла да је посебно била изненађена ефикасношћу тадашњих судских и полицијских органа. Пуно пажње је посвећивано хигијени, а највећи део обавеза је падао на саме грађане. Нечистоћа и високе температуре су лако могле довести до болести и епидемија и кнез је био потпуно свестан тога. Месо се, због своје лаке кварљивости, могло купити само у варошкој касапници. Велики пожар из новембра 1834. је натерао кнеза Милоша да донесе први закон о противпожарној заштити. Њиме су сви мушкарци у граду постали део противпожарног система. Искуства урбаног развоја Крагујевца у време друге и треће деценије деветнаестог века су касније примењивана на друге градове у Србији. Своје казивање Александра Вулетић је завршила констатацијом да су тадашњи Крагујевац и његови становници били модернији и напреднији него што се данас сматра и мисли да су били.
Послењи сегмент монографије је припао Предрагу Илићу који је писао о културним приликама и архитектонском развоју града. Основна школа је постојала од раније, а Гимназија је основана 1833. године. У истом периоду су основани и позориште, штампарија, библиотека, певачко друштво, музички оркестар… Кадрова на било ком пољу готово уопште да није било, а Милош иако сам неписмен је био свестан да без образованих људи нема напретка. Зато су стручњаци довођени из иностранства. Када је реч о грађењу, фалило је и материјала, као и људи који би послове обавили.
Због временског преклапања са другим културним садржајима у нашем граду овој трибини је присуствовао мали број посетилаца, што је штета, пошто су сво троје гостију на врло приступачан начин приближили ову по свему успелу монографију о Крагујевцу из прве половине девентаестог века. Сви они које занима да чују и виде ово предавање могу погледати снимак на јутјуб каналу врњачке Библиотеке.

М. Сташић