Наша суграђанка Емилија Гашић већ неко време са успехом гради каријеру у филмској индустрији. Снимала је и у Србији и у Америци, њени кратки радови су са успехом походили многе светске фестивале, а сада је у фази припрема за свој први целовечерњи филм.
Како си се одлучила да филм буде твоје занимање? Да ли је у питању била љубав од малих ногу или одлука у последњем тренутку?
– Била је дефинитивно љубав од малих ногу. Мислим да ми је и док сам била мала, било важно да одредим чиме ћу се бавити што пре. То ми је било и омиљено питање као детету: „А шта ћеш ти да будеш кад одрастеш?“ Тај период премишљања је трајао кратко јер сам са 10 година одлучила да је филм оно што ме занима. И пре тога, жеље су водиле у сличном правцу – најраније занимање кога се сећам да ме је интересовало, било је да будем песник. Читала сам доста поезије и помислила да и ја могу да римујем! После тога сам размишљала о језику, енглеском и француском највише. Али убрзо сам схватила да не желим студиозно да се бавим језиком, већ само да знам да их говорим. Глума ми је такође пала на памет али више из потребе да будем део тог света а не јер волим да будем испред камере. Нисам знала још увек сва занимања везана за филм.
Онда сам одгледала филм „Господар прстенова“ који ме је потпуно одушевио. Читала сам књигу пре тога и нисам знала да је могуће да неко направи нешто онако како сам замислила и ја у својој глави. То је било јако узбудљиво јер сам на „дајл ап“ интернету тражила кришом факултет за филмску режију и маштала о томе.
Који су аутори утицали на тебе и коју врсту филмова волиш да гледаш?
– Мислим да се одговор на ово питање мења са годинама. Све је почело са Питером Џексоном и Џимом Хенсоном (Џим Хенсонов „Приповедач“) а затим у средњој школи сам под менторством продуцента и редитеља из Врњачке Бање, Милана Никодијевића почела да откривам Тарковског, затим Чехе – Формана и Менцла. Чини ми се да свако ко жели да упише филмску режију прође кроз ту „чешка школа“ фазу. Током студирања на Академији уметности у Београду сам гледала јако пуно филмова, што на часовима, што ван њих, а можда највише у Кинотеци. Аутори који су ме тада највише интригирали су били Антониони и све од Кијешловског. Тада сам освестила да је историја филма непотпуна јер се махом учи и пише о мушким ауторима и да има јако пуно занимљивих али непоменутих женских аутора. Тако сам на своју руку открила Џејн Кемпион, Дениз Егрувен, Лукрецију Мартел, Клои Жао и једну од омиљних – грузијску ауторку Нану Ектвимишвили.
Што се тиче камере и фотографије, много волим рад Лукаша Жала („Хладни Рат“ и „Ида“, оба са редитељем Павелом Павликовским) и невероватног фотографа Соула Лајтера.
Највише гледам драме и психолошке хороре и трилере. Гледам доста анимираних филмова јер желим и њих да стварам. Јако волим рад Тома Мура а поготово његов најскорији цртани „Wolfwalkers“. У последње време се враћам и епској фантастици који су моји корени и то ме посебно занима јер имам идеје које ћу развијати у том правцу у будућности.
Твоји филмови имали су богат фестивалски живот и пре твог одласка у Њујорк. „Некрштени дани“ који си радила са Војином Ћетковићем и Наташом Нинковић али и са глумицом из Врњачке Бање, Кристином Вулетић су путовали на фестивале у Ванкуверу, Исланду, Њујорку али и по региону. „Вртлог“ је приказиван у Белгији, Мексику…, а најскорији филм „Чекање“ је био приказиван и на фестивалу који је један од оних који квалификују за Оскара – Киса филмском фестивалу у Измиру, у Турској. Реци нам нешто о тим пројектима.
– „Некрштени дани“ су један од мојих најамбициознијих и најтежих филмова. Филм се бави петочланом породицом на крају 18 .века у Србији и појавом вампира. Много волим српску митологију тако да сам желела да направим филм о вампирима. Међутим, тада нисам схватала колико је тешко наћи локацију надомак Београда која би могла да изгледа као да је епоха у питању. Али уз помоћ одличног сценографа Маје Ђуричић, успели смо да нађемо брвнару у селу Рогача и да је средимо за снимање. Просто ми је невероватно и са ове дистанце када се сетим тог снимања. Била је права авантура. На том филму сам се упознала са талентованом Кристином Вулетић са којом и данас сарађујем.
„Вртлог“ са бави искуством четири жене у истој породици, у једној породичној кући за време два различита рата. Тај филм је инспирисан различитим причама како из мог породичног стабла тако и људи које познајем. Занимала ме је та траума која се преноси са генерације на генерацију али и позиција жене током рата и борбу коју она води. Слабо се прича о херојима који нису на бојном пољу, већ ту, у кући.
„Чекање“ је мој најскорији редитељски и сценаристички подухват који сам снимала у старој кући моје бабе и деде у Врњачкој Бањи, бави се седмогодишњом Јованом која посматра свог оца док се труди да одржи породицу сигурном у корумпираном систему државе која умире.
Имала сам јако пуно среће са глумцима и екипом на овом филму. Била је јако лепа атмосфера током снимања и уз све стандардне потешкоће која прате снимања. Филм је последње приказан на Ваљевским филмским сусретима у децембру а тренутно приводи крају свој фестивлски живот након скоро две године и радујем се да га ускоро пустим и широј јавности преко интернета. Јако ми је драго да је и упркос свему што је донела корона прошле године, филм ишао на јако пуно фестивала па освојио и награде. Посебно ми је драго што је био део „SeeFest – Southern East European Film Festival“ у Лос Анђелесу као и Филмског фестивала у Мериленду који је један од већих у САД.
У процесу си кастинга за свој први дугометражни филм „78 дана“. Развијан је на престижној радионици „College of Cinema“ у склопу Венецијанског Бијенала. Чини се као логичан след ствари, након низа краткометражних остварења. Из наслова се назире и тема филма, али шта нам можеш још рећи о њему? На званичном позиву за кастинг пише да се траже девојчице и девојке из „Врњачке Бање и околних места“. Зашто?
– „78 дана“ је „found footage“ филм о одрастању три сестре за време 78 дана бомбардовања које снимају камером своју свакодневицу након што им је отац мобилизован.
Филм радим са продуцентима Андријаном Софранић Шућур и Милошем Ивановићем из „Set Sail Films“ као и са кастинг директорком Кристином Вулетић која води Школу филма за децу у Врњачкој Бањи, „Мали принц“.
Тренутно смо у раној фази припрема, сређујемо сценарио, кренули смо са првом фазом кастинга. Снимамо у Врњачкој Бањи јер већ имам у виду локације које аутентично приказују тај период. Сама естетика филма ће подражавати естетику „породичних снимака“ с краја деведесетих тако да ћемо и снимати одговарајућом камером.
Идеја за филм је настала из гледања сопствених породичних снимака годинама. Схватила сам да човеку и без претходног филмског знања постоји смисао у причању приче. Моје сестре, док су мене снимале често су имале тачан увид у то где да прекину снимање а где да наставе и да тако монтирају у камери такорећи. То ме је натерало да размишљам у том правцу: „А шта ако је цео филм једно сећање забележено камером?“ Нема много филмова о том периоду, поготово из визуре генерације који су тада били деца. А зашто Врњачка Бања? Зато што филм снимамо на том подручју и највише из разлога јер желим да се акценат склони са Београда. Док сам одрастала и гледала наше филмове, никада нисам наишла на садржај о одрастању девојчица (сем изузев пар наслова још из осамдесетих), о одрастању сестара а поготову у малим местима са специфичном митологијом и богатом лепезом ликова који и причају на другачији начин од Београђана. Жеља ми је да дам шансу младим људима из малих места и да филм буде о њима.
Како ти се чини филмска продукција на простору некадашње Југославије и који су твоји фаворити из рецентне продукције?
– Допада ми се да се дешава нешто по питању жанровског филма и анимације. Све више видим да се развијају филмови који имају елементе фантастике, српске митологије, трилера итд. То је нешто што ме узбуђује јер тих наслова немамо довољно и таквог садржаја ми је јако фалило док сам живела у Србији. Мислим да сам највише због тога и ја сама нагињала жанровском филму са својим филмовима.
Нажалост нисам успела да погледам доста наслова у претходној години, пошто сам заглављена у Њујорку због корона вируса тако да доста филмова није стигло до мене с обзиром да биоскопи не раде. Неки од наслова у којима сам уживала су „Устав Републике Хрватске“ Рајка Грлића са непоновљивим Небојшом Глоговцем, затим серија „Јутро ће променити све“ Владимира Тагића и Горана Станковића која ми је била освежење као садржај о младима у Србији а и свидело ми се да видим Београд.
Такође издвајам документарце Марије Стојнић „Говори да бих те видео“, „С друге стране свега“ Миле Турајлић и „Земља меда“ Тамаре Котевске и Љубомира Стефанова који су ме потпуно одушевили и натерали на размишљање.
Осим режије, радиш и као директор фотографије и фотограф. „Лифт не ради“ који си снимила (у режији Брендона и Камеорон Лавентур) је скоро премијерно приказан на интернету после награде на фестивалу „Workers Unite“, а још неколико кратких остварења које си снимила треба ускоро да имају премијере. „Изгубљен међу звездама“ у режији Кејле Аренд и „Она и он“ у режији Алекса Вајског као и у твојој. Реци нам нешто о тим пројектима? Опште је мишљење да је у српској кинематографији теже ићи из једне професије у другу. Да ли се слажеш са тиме и како гледаш на то?
– Да, камера и фотографија су ме увек занимале. Док сам била у Србији, мислим да нисам размишљала о томе као о професији баш због тог става код нас да се или ради једно или друго. Тек кад сам дошла у Њујорк, често сам добијала охрабрења и комплименте да имам „добро око“ као и позиве да снимам.
Чак и пре уписа филмске режије, доста сам фотографисала и сама снимала своје филмове а онда тек кад сам дошла на факултет схватила сам да је то одвојено. Међутим, јако волим ту сарадњу са сниматељима – то ми је можда најомиљенији део процеса прављења филма зато што је најкреативнији и све је могуће. Тако да не желим да снимам сопствене филмове које режирам и пишем али волим да радим са другим редитељима и да откривам њихову визију на њиховим пројектима. То је све део истог посла и у реду је ако неко жели да ради оба, али мислим да је у реду ако неко и не жели. Само ће више помоћи у самом стварању.
Кратки филм „Не ради лифт“ (у оригиналу: „Out of Order“) прати три лика заглављена у првом аутоматском лифту у Њујорку 1946. године. Снимљен је скоро потпуно у студију и цео сет је прављен и чак постоје елементи фантастике који су ме подсетили заправо зашто и желим да се бавим филмом. Радили смо са луткаром који је својевремено радио са покојним Џим Хенсоном чији рад обожавам, тако да је било једно јако занимљиво искуство. Публика је код нас филм могла да погледа на Фестивалу Српског Филма Фантастике у Београду али сада је на Вимео линку коме можете приступити преко мог сајта.
„Изгубљен међу звездама“ („Lost Beyond the Stars“) смо исто радили потпуно у студију и прати капетана Лорену која се буди на Марсу и приликом неспоразума започне евакуацију свемирског брода што разгневи остале астронауте. Ту смо доста били инсипирисани немим филмом и раним радовима Жоржа Мелијеса па је било занимљиво играти се са форсираном перспективом и разним раним ефектима у камери. Ту је сваки кадар био испланиран до најситнијих детаља и морао је да постоји „сториборд“ јер смо правили Марс у студију.
И на крају кратки филм који сам радила заједно као редитељ са суоснивачем своје компаније Исток Филмс, Алексом Вајским али и као директор фотографије такође треба да има своју премијеру. Зове се „Она и он“ и кратки је поетични омаж кратким сусретима у Њујорку који терају на размишљање. Снимали смо на 35mm у једној ноћи у кафићу и током изласка сунца у Централ Парку и било је јако лепо искуство.
Снимање на филмској траци ме заправо највише асоцира на фотографију којом се такође бавим и ту се најпријатније осећам јер морам да верујем својим инстинктима зато што прави изглед слике тек видим кад се филм уради и скенира. Мислим да та склоност, произилази из мојих шетњи са Зенитом у руци годинама. Експериментисала сам и са неким другим форматима, наравно и са дигиталним, мада за мене је и даље неприкосновена аналогна фотографија и уопште све аналогно. Вероватно зато волим и 2D анимацију. С тим у вези, тренутно спремам и фотографску изложбу која је скуп одабраних аналогних фотографија које су игром случаја повезане истом темом. Изложба се нажалост померала због короне претходне године али се напокон појавио простор и време за то што ћу ускоро и објавити.
Имала си прилике да радиш и у Србији и у Њујорку. Упореди та искуства.
– Избор тема је једна од већих разлика. Имала сам прилику да радим више са филмовима који имају елементе фантастике и уопште жанровским филмовима. Ти жанрови су ме заправо увели у филм и били су нешто што сам највише стварала док сам живела у Србији баш из разлога јер тог садржаја није било а мене је фасцинирало. Мада, као што сам споменула те ствари се мењају код нас мало спорије али ипак има промена.
Оно што ми се допада у Америци јесте демистификација. То је земља Јутјуб туторијала, све се објашњава до најситнијих детаља и није страшно рећи „не знам“. Бар је такво моје искуство. Ако постоји простор и време, људи ће врло радо објаснити све што је нејасно.
Не могу рећи да је исто и у Србији, нажалост. Често се сетим ситуација где сам се уздржавала због осуде да постављам питања чак и у школи, где би то требало бити нормално.
С друге стране ипак не волим да у филмовима буде све јасно. Волим отворене крајеве који постављају више питања него да дају одговоре а то није карактеристика већинских филмова у Америци. Ипак је то нешто везано за ауторски филм кога има код нас.
У Србији је тренутно актуелна невероватна понуда ТВ серија. Да ли си размишљала да се опробаш на том пољу и које би серије издвојила из актуелне продукције?
– Све зависи од приче која се прича односно за који формат је погоднија. Серије су постале филмичније, има сигурно већ можда и више од петнаест година. То једноставно није више исти формат који се радио деведесетих и раније. Ако је прича сложена и потребно је више времена да би се испричала зашто да то не буде серија? Једина разлика која и даље постоји јесте медијум на коме се гледа. Ја и даље волим да гледам филмове у биоскопу и то сам освестила у себи можда највише ове године. Наравно, постоји одређена драж у гледању и код куће али ми ништа ипак не мења осећај заједништва са публиком док гледамо нешто што је тек изашло и онда сви реагујемо на то у истом тренутку.
Мало се теже упуштам у серије управо због трајања али ако ми се допадну, често их гледам поново. Једна од омиљених ми је италијанска серија „Моја генијална пријатељица“ на ХБО по књизи Елене Феранте. Тренутно гледам серију Мартина Скорсезеа о Френ Либовиц и Њујорку на Нетфликсу. Била ми је прилично забавна француска комична серија „Call my agent!“ Седрика Клапиша, такође на Нетфликсу.
За крај овог разговора, да си икада зажалила због одуке да постанеш филмски уметник и која би била твоја порука младим особама које желе да крену истим путем?
– Нисам никада зажалила. Често сам слушала да је то „мушки посао“ што ме је јако заинатило да докажем да не постоје „мушки“ и „женски“ послови. Са сваким новим пројектом и радом увек осетим узбуђење и стално ме то подсети зашто сам баш то изабрала. Иако је привилегија бавити се било каквом уметношћу, ово суштински није лака професија.
Зато мислим да би моја порука била да ако вас стварно занима рад на филму, не устручавајте се да будете креативни са алатом који имате при руци, све пробајте и експериментишите са жанровима, форматима, снимајте с мобилним телефоном.
Увек се осврћем на редитеља Шона Бејкера кога сам слушала на предавању пре неколико година, парафразираћу: „Није битно ако тренутно не радите на дугометражном филму, пројекти трају годинама и потребно је новца да би се исфинансирали али ако можете своја искуства и знање да искористите и на тај начин да сте и даље на „ободима“ филмске индустрије па макар снимали и свадбе, ви ћете успети да се вратите ка свом пројекту кад-тад. Већи је проблем ако одустанете.“
Мирослав Сташић
