О чувеном српском етнологу Јовану Ердељановићу, предавање у Замку културе одржао је, 24. августа, проф. др Љубинко Раденковић, научни саветник Балканолошког института САНУ,  Београд.

Предавање је део пројекта „Приче о времену“ и програма „Велики српски научници“ аутора Јелене Боровић Димић чији је сарадник на пројекту академик Видојко Јовић.

Међу оснивачима српске етнологије и атропогеографије истакнуто место припада др Јовану Ердељановићу (1874-1944). Студирао је на универзитетима у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Прагу где је докторирао. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног – 1933. године. Умро је у немачком  логору у Београду 1944. Својом опоруком омогућио је да његова богата библиотека, као и радни сто, припадну Катедри за етнологију Филозофског факултета у Београду.

Јован Ердељановић је у првом реду антропогеограф, затим етнограф и етнолог. Може се рећи да између два светска рата у Краљевини Југославији од њега није било бољег познаваоца етничке историје њених народа и етничких група. Три су географске области чију је етничку историју Ердељановић највише проучавао: Црна Гора, Шумадија и Војводина. У периодичној публикацији СКА – Српски етнографски зборник, објавио је студије о црногорским племенима: Кучи (1908), Братоножићи (1909) и Пипери (1911), а затим и обимно аналитичко дело (891 страна) –  Стара Црна Гора: етничка прошлост и формирање црногорских племена (1926).

Дело Јована Ердељановића представља фундаментални допринос изучавању етничке историје и народне културе Срба, и као такво оно је и данас незаобилазно.

М.Ст.Ј.