Врњачка публика је 5. августа  у Библиотеци „Др Душан Радић“ имала привилегију да присуствује првој промоцији књиге изабраних и нових песама Мртва природа Зорана Хр. Радисављевића. Сјајног песника публици је представио доајен врњачке културе, књижевник Бошко Руђинчанин.

Зоран Хр. Радисављевић (1952), рођен је у Рашки. Завршио је студије југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филолошком факултету у Београду.

Објавио је збирке песама: Мртво слово, Велико уво, Други долазак Христа, Вино из костију,  Света трешња , књиге разговора: Тупо перо, Огледало без позлате, Кавез закључан изнутра, Све више ћутим и слушам, 33 питања и Лице испод маске, Писано руком, публицистичке књиге: Водени цвет, Голуб у лављој кожи, Срце се хлади у фрижидеру, романсиране дијалошке трактате: Изгубљена самоћа В. М. и Филозофија живота В. М. Поезија му је превођена на енглески, белоруски, бугарски и македонски језик. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. Добитник је Награде Српске књижевне задруге за животно дело (2011), „Златног беочуга” Културно-просветне заједнице Београда (2012), Повеље „Јован Скерлић” и Награде „Троношки родослов” (2014). Новинар је Културне рубрике листа Политика.

Песме личне и опште скепсе казивао је сам аутор, као и новинарка Весна Ђорђевић: Бела лептирица, Пешчани сат, Кад прође љубав, Чежња, У класању, Бежање, Споменик торби, Очева математика, Велико уво, Завичај…

Поезија Зорана Хр. Радисављевића развија се између доживљаја љубави и смрти. У раним песмама преовлађује љубав, а у позним смрт.

Живим у свом гробу

Живим / Што рече / Добрица Ћосић / У туђем веку / Одлазим на посао / Послу се не радујем / У кафане не улазим / Пиће ми огадили / С пријатељима / Немам о чему да причам / Шетам оца / Учим га да хода / За женама се / Не окрећем / Читам књиге / Јунаци ми смрћу прете / Пишем / Слова с папира нестају / Одавно / Већ одавно / Живим / У свом гробу

М.Ст.Ј.