Познати српски књижевник Милисав Савић био је гост врњачке Библиотеке у петак 28. септембра. Тема његовог излагања су биле две његове путописне монографије које се баве српским манастирима и српским епским народним песмама.
Заједно са манастирима и црквама, аутор је себи дао за задатак да посети и опше и старе српске градове. Реч је о преко 60 манастира и градова из Средњег века, углавном изграђених пре Косовске битке. Савић каже да се радећи на ове две књиге још једном уверио да је средњовековна Србија била земља високе цивилизације и културе. Највећи градитељ цркава је био краљ Милутин, а многи стручњаци сматрају да то што је тада подизано у Србији било нешто највредније у Европи. Савић се на својим путовањима и ходочашћима по сопственом признању срео са прелепим областима и крајевима, али се и уверио да многи споменици пропадају. О многим црквама нико не брине и не одржава их. Књига “Долина Српских краљева” се бави средњевековним манистирима у долини Ибра и била је дугогодишња жеља писца да буде написана. Циљ је био да се сазна и за друге манастире, сем оних најславнијих попут Жиче, Градца и Студенице. Са пуно љубави и детаља аутор описује оно што је видео и усликао за потребе ове књиге. Посебно је напоменуо да је до неких цркава и утврђења било јако тешко доћи и да се налазе на неприступачним и слабо настањеним местима. Милисав Савић је истакао да су га и посете италијанским ренесансним грађевинама и сусрет са тамошњом уметношћу подстакао да се додатно упозна са српском средњевековном уметношћу. На констатацију директора Библиотеке Дејана Лучића да за једног књижевника има врло добро “око” и осећај за естетику и визуелно достојан историчара уметности, Савић је одговорио да је својевремено упоредо две године студирао и историју уметности да то свакако има утицаја.Нагласио је да је он све што је описао у ове две књиге посматрао као писац. Део свог излагања Савић је посветио опису фресака у појединим манастирима и мотивима који се на њима могу видети. До неких градова и цркава је било физички било јако тешко доћи попут града Јелеча код Новог Пазара. Попети се до њега је било неопходно четири сата, а Савић се притом сретао са многобројним препрекама, попут рецимо змија за које је рекао да можда и добро да их толико има, јер на симболичан начин чувају град. Реч је о опустелим пределима, слабо и ретко насељеним. Дотакнута је и тема обнове, чувања и конзервације манастира и цркава на шта је Савић изнео податак да је са тим почето у време Милоша Обреновића, а да је противно општем мишљењу доста тога обновњено након рата у периоду комунизма, те да се и данас ради доста на том пољу. Друга књига која је представљена је “Епска Србија” у којој Савић “иде” за српским народним песмама. Посећује места из наших народних епских песама, али и тражи топониме из тих истих песама. Жеља му је била да утврди колико се песме поклапају са стварним догађајима и местима. Тако је био на трагу цркви Јањи у Старом Влаху, али није успео да је лоцира са сигурношћу и поред тога што су многе цркве тврдиле да су управо оне средњевековна црква Јања. Често је налазио само на рушевине и скромне остатке некадашње сјајне и велике историје. Паралелно је и трагао за портретима наших најчувенијих епских јунака опеваних у песмама,а насликаних на фрескама у многобројним манастирима и црквама које је обишао. Тако није пронашао Милоша Обилића и Вука Бранковића, али се срео са фрескама браће Мусић. Пут га је водио од Скадра до Солуна и од Хиландара до Румуније. Савић каже да ми је олакшавало то што су певачи радо у песме стављали топониме из свог краја. За многе песме које се сматрају народним Савић је истакао да се знају тачни аутори, попут старца Милије чије је песме Вук Караџић бележио, а чије песме Савић посебно цени. На свом ходочашћу је установио да неке велике битке из српске историје попут боја на Мишару или боја на Чокешине немају споменике адекватне свом значају.
Ове две прелепе и драгоцене књиге су у званичној продаји врло скупе тбог луксузне опреме и великог броја фотографија, али су доступне за читање у врњачкој Библиотеци и ово гостовање њиховог аутора је сигурно најбољи могући начин да се читалачка публика заинтересује за њих.
Мирослав Сташић
