Поводом једног века од окончања Првог светског рата и великих победа српске војске у њему, Народна библиотека “Др Душан Радић” се прихватила организације више трибина и предавања у част овог великог јубилеја.
У својој уводној речи директор Библиотеке Дејан Лучић је истакао да је реч о врло истакнутој војној и историјског фигури прве половине прошлог века о којој се данас не зна довољно, а чији директни преци живе данас у Врњачкој Бањи.
О животу и каријери Божидара П. Терзића је говорио Александар Марушић, историчар и виши кустос из Горњег Милановца који се дужи низ година уназад бави проучавањем заоставштине славног армијског генерала. Божидар П. Терзић је међу најславнијим личностима потеклим из Горњег Милановца од његовог оснивања 1853. године до данас. Рођен је 1867. године, врло брзо је остао без оца и до краја живота је био врло везан за мајку, за коју је често говорио да управо њој највише дугује за све своје касније успехе. Гимназију је завршио у Горњем Милановцу и Крагујевцу, након чега је прешао на Војну академију у Београд. Каријеру војника је започео као каплар, да би временом након чак 12 унапређења стигао 1923. године до чина армијског генерала. Изнад тог чина стојао је само чин војводе који је носило свега четири особе. Александар Марушић се потрудио да његово предавање буде истовремено и врло детаљно, али и питко и лако за праћење.
Већ почетком двадесетог века Терзић добија титулу мајора, а оцене његовог службовања су биле врло похвалне, а нарочито се истиче његова савесност и посвећеност. У то време између осталог служи и у Крушевцу. Мада свесно није пуно залазио у политику, променом на престолу постао је близак са породицом Карађорђевић, али је истовремено и задржао своју независност. Посебно је цењен због тога што је био против бруталног кажњавања војника. У периоду од маја 1905. до септембра 1906. био је ађутант краља Петра Карађорђевића. Његови ађутантски дневници из тог периода су данас врло драгоцен историјски извор. Био је неко време уредник и војно теоријског часописа “Ратник” у којем је повремено објављивао и ауторске текстове. Због своје блискости са династијом Карађорђевића брзо се нашао насупрот организације “Црна Рука”. У другом Балканском рату се посебно истакао у бици на Брегалници са својом Шумадијском дивизијом којом је командовао. Током вишедецнијске војне каријере добио је чак 28 одликовања, од којиих су 18 била домаћа, а преосталих 10 најзначајнија савезничка одликовања. Почетком Првог светског рата нашао се на челу Мачванско посавског батаљона, да би затим поново постао комадант Шумадијске дивизије. Управо је Божидар П. Терзић превео српску војску на територију Аустроугарске 1914. године где је са успехом ратовао кратко време. Марушић се најдуже задржао у излагању везаном за Терзићево деловање везано за Први светски рат. Тако је са успехом обавио задатак задржавања немачке војске код Смедерева. Тада је већ носио чин пуковника, а крајем 1915. године се са својим војницима налазио код Скадра. Војни историчари посебно истичу да је успео да задржи дисциплину код својих војника и поред тешког и мукотрпног повлачења кроз Албанију. Последњег дана 1915. године је постао војни министар. То је у том тренутку био врло озбиљна позиција пошто је следила консолидација и опоравак српске војске, коју су потом очекивали нови напори током последње две године рата. У том периоду је био и делимично умешан у коначан обрачун са припадницима “Црне руке”. Након функције војног министра пребачен је у тек ослобођену Босну и Херцеговину где је био потребан способан, али и деликатан човек који може да изађе на крај са многобројним размирицама у тамошњој средини. Након што је то успешно обавио пребачен је на Косово и Метохију, где је као и у Босни покушао да са што мање употребе силе примири затечену ситуацију. Након тога је службовао у Банату, да би опет био враћен у Сарајеву где био командант Друге армијске области. Још од 1916. године је носио чин генерала, а због здравственог стања је пензионисан 1920. године, да би 1923. године био реактивиран и тада добија чин армијског генерала. Од 1925. године је био на челу Пете војне области која је тада била стационирана у Нишу и због близине Бугарске то је био врло специфичан и осетљив задатак. Коначно у пензију одлази 1929. године, али је и наредних десет година колико је још живео је био активан. Доста се залагао за помоћ ратним инвалидима који су били обесправњени. Радо је и често помагао људима из родног Горњег Милановца што се дуго памтило и због чега је посебно био цењен. Помагао је и локалну гимназију и цркву. Једнако је радо је помагао сиромашну, а талентовану децу. Преминуо је септембра 1939. године непоседно по почетку Другог светског рата исцрпљен дугогодишњим проблемима са акутном маларијом и шећером.
М.С.
