Многобројни проблеми оптерећивали су развој човечанства али једно је сасвим сигурно – феномен миграција представља један од кључних изазова и ограничења од његовог настанка. Историјски посматрано, узроци миграционих кретања, појавни облици као и њихов обим и динамика смењивали су се током времена, али дубоки значај социјални, демографски, културолошки и економски ефекат овог процеса остао је активан.
У савременим условима пословања, с једне стране знање представља ресурс од виталне важности, док са друге миграција радне снаге постаје доминантан облик миграционих токова. Импресиван развој технологије допринео је да се у значајној мери убрза потпуна доступност информација о државама дестинацијама. Друштвене мреже и многобројни интернет форуми омогућавају да напуштање матичне земље није тако велики и захтеван подухват какав је то био пре само три деценије.
Осим наведеног, потребно је истаћи да развијене државе структурирају имиграционе стратегије како би проактивним политикама решиле све израженији проблем недостатка квалификоване радне снаге који их последњих деценија у значајној мери оптерећује. Такође, недостатак квалификоване радне снаге идентификован је као значајан ограничавајући фактор будућег раста и развоја како развијених, тако и неразвијених земаља.
Већ дужи временски период, развој српске економије оптерећен је демографским проблемима. Дакле, депопулационе трендове значајно продубљују актуелан негативни миграциони салдо и на такав начин доприносе погоршању свеукупне демографске слике Србије. Треба да је сасвим јасно да је реч о глобалном проблему земаља у развоју за чије решавање не постоји универзални начин. Решавање овог комплексног проблема мора бити утемељено на уважавању специфичности сваке појединачне државе, које би требало да се интересују за низ социо-економских сфера како би биле ефикасне у средњем року.
Републички завод за статистику, као надлежна институција за економетријско сагледавање овог феномена, не располаже подацима о обиму и перформансама спољних миграција. Такође, не постоји ниједна национална или међународна институција (организација) која има прецизну евиденцију о мигрантима из Србије. Управо из тог разлога, не може се са сигурношћу говорити о старосној или образовној структури миграната већ искључиво о проценама миграционих кретања.
У једном од претходних бројева елаборирано је да процене броја миграната из Србије пружа Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). У Извештају о међународним миграцијама ОЕЦД процењује да је из Србије у периоду од 2012. до 2016. године отишло око 245.000 лица. Ово значи да је према проценама ове организације из Србије у земље чланице ОЕЦД у просеку годишње емигрирало око 49.000 људи. Највише их је, како се наводи у Извештају, напустило Србију 2015. године око 60.000, док је у 2016. години тај број био за неких 15.000 мањи.
Према статистици ОЕЦД више од половине миграната из Србије одлази у Немачку, око 17% у Аустрију, док је Словенија на трећем месту. Управо из разлога што се према ОЕЦД приступу обухватају и привремене миграције није занемарљив број оних који се у Србију враћају, а који је у просеку за овај петогодишњи период износио око 33.300, чиме се долази до нето одлива становништва у просеку од око 15.700 лица годишње. Утврђивање веродостојности ових бројева и природе њиховог одлазака по питању трајности требало би да буде предмет интересовања статистичара и демографа. Међутим, на основу презентираних података ОЕЦД једино је могуће извршити процену трошкова школовања једног лица које је емигрирало, као и процену укупног економског ефекта.
Поред ОЕЦД одређену статистику миграција воде и Уједињене нације (УН) и Агенција за статистику Европске Уније (Евростат). Уједињене нације располажу подацима о броју миграната од 1990. године и приказују тај број на сваких пет година. Међутим, подаци УН, за разлику од података ОЕЦД, не прате само новопридошле мигранте из одређене земље, већ посматрају укупан број миграната из једне земље, без обзира на период када су се доселили.
Број миграната из Србије је растао у периоду од 1990. до 2000. године, затим се број смањивао до 2010. године, када почиње да расте све до 2015. године. Према подацима УН, ван граница Србије 2015. године до када УН располажу подацима живело је око 964.000 људи који су рођени у Србији. Од укупног броја миграната 99% је отишло у развијене земље, док је само 1% миграната из Србије отишао у земље у развоју.
Најдиректнији трошкови са којим се друштво сусреће јесте губитак уложених средстава у образовање. Друштво у зависности од степена образовања током 8, 12, 16 или чак преко 20 година, улаже у образовање појединца, а његовом емиграцијом то улагање постаје трошак, шта више, постаје инвестирање у земљу у коју се емигрира јер она добија образованог појединца без трошења новца на његово школовање.
Као једна од значајнијих негативних последица емиграције уочава се и смањење БДП услед смањења потрошње као најзначајније његове компоненте. Такође, губитак креативног капитала је једна од негативних последица, којa је посебно значајнa у случају емиграције младих, јер они представљају базу из које долазе иноватори и имплементатори нових идеја и начина производње или пружања услуга.
Емиграцијом младих земља може осетити и користи од њиховог одласка, и то поготову ако повезаност емиграната и матице остане чврста. Свакако да су прва асоцијација на корист коју земља има од миграната дознаке. Затим, као важан позитиван фактор се истичу знање и искуство које млади доносе у земљу уколико се врате, а које су стекли док су били у емиграцији. Као још један од позитивних фактора се истиче и прилив капитала уколико емигранти новац зарађен у иностранству инвестирају у матицу.
У школовање једног становника Србије, од предшколског узраста, преко основне и четворогодишње средње до краја академских студија које су у просеку трајале пет година и окончане су 2019. године, уложено око 34.000 евра. Трошкови средњошколског образовања које је трајало четири године и окончано 2019. године износили су близу 21.000 евра, док су трошкови осмогодишњег основног образовања око 13.500 евра. Процену трошкова школовања лица са стеченом дипломом доктора наука значајно отежава недоступност података по потребним структурама. На основу расположивих информација могуће је доћи до грубе апроксимације од око 55.000 евра просечног трошка укупног школовања једног доктора наука.
Дакле, потребно је указати да укупни трошкови образовања лица која напуштају Србију у једној години, у зависности од образовне структуре, варирају од скоро 960 милиона до нешто преко 1,2 милијарде евра. Поређења ради, укупан извоз информационо- комуникационих услуга у 2018. години износио је 1,1 милијарду евра, док се извоз целокупног сектора пољопривреде у родним годинама креће око 900 милиона евра.
Конкретни подаци за 2018. годину показују да је бруто додата вредност по запосленом у просеку износила око 14.850 евра. Користећи просечан укупни годишњи одлив од 49.089 лица који је коригован прилагођеном старосном структуром, тако да се у даље разматрање узима 46.144 радно активна лица. Следећа битна претпоставка је да главни разлог њиховог одласка, пронаћи посао у струци и пронаћи било какав посао, није постојао, односно, да је динамика привредне активности створила простор за њихово упошљавање, те да су током целе 2018. године имали статус запослених лица. Користећи се просечним износом по раднику, долазимо до опортунитентног трошка у погледу изгубљене бруто додате вредности у износу од 685,3 милиона евра. Ово представља директан негативан ефекат на ниво потенцијалног БДП.
Одлазак овог броја људи представља опортунитентни трошак и за државу, у смислу изгубљених пореских прихода у будућности. Овде се пре свега мисли на порезе на доходак, доприносе за социјално осигурање, ПДВ и акцизе као најиздашније буџетске приходе. Користећи се расположивим подацима о броју радника, укупној личној потрошњи, буџетским приходима и њиховим међусобним релацијама овај износ процењујемо на 203,2 милиона евра.
Добијени резулатати показују да је директно и индиректно, услед немогућности да се годишњи одлив становништва спречи њиховим запошљавањем, генерисан годишњи губитак бруто додате вредности у износу од око 897,3 милиона евра што чини око 2,1% БДП из 2018. године. Упрошћено речено, сваки радно активни становник емигрирањем из Србије са собом у просеку однесе најмање око 19.500 евра неког будућег годишњег БДП који је могао бити остварен.
Најзначајнија корист емиграционог тока јесу дознаке. Дознаке представљају новац трансферисан од стране лица која су емигрирала ка њима блиским лицима у земљи порекла. Њихов прилив побољшава квалитет живота примаоца али и значајно утиче на економију једне земље каква је Србија. По висини учешћа дознака у БДП Србија се налази у самом врху европских земаља, тачније уз Албанију на првом месту, са учешћем између 5% и 6% БДП, односно преко 2 милијарде евра годишње.
Глобални тренд интензивирања миграционих токова радне снаге, пред Србију као традиционално емиграциону земљу, поставља комплексан изазов који захтева интердисциплинарни приступ са детаљним и дубоким анализама. На такав начин стварају се услови за креирање делотворних и ефикасних мера у циљу ублажавања негативних и максималне искоришћености позитивних ефеката који ове процесе прате. Стиче се утисак се да ови ефекти никада нису били тако видљиви као данас, почев од стално отворених огласа за возачима до забрињавајућих података о одласку здравствених радника.
Др Далибор Милетић
