Претходних година имали смо богату сарадњу са Музејом Рудничко-таковског краја и гостовање занимљивих изложби. Да споменем само неколико: „Ђенерал Божидар Терзић“, „Настасијевићи“, „Средњовековни Рудник – археолошка истраживања 2009-2015.“, „Мати Ана“ и „Наша суграђанка краљица Драга – између славе и анатеме“. Ове године смо направили узвратну изложбену посету њиховом музеју и отворили 2. децембра поставку „Здравље у чаши“ која ће трајати до 15. јануара 2023. године. Велику захвалност дугујемо вишем кустосу Александру Марушићу, директору Музеја рудничко-таковског краја и кустосу етнологу Наталији Поломац Петковић, њиховим сарадницима и техничком особљу, што смо добили прилику да представимо део нашег музејског рада и размишљања о културном наслеђу у Врњачкој Бањи.
Изложба и публикација „Здравље у чаши“ је заједнички рад музејског саветника Јелене Боровић Димић и колеге мр Благоја Димића и припремана од резултата више пројеката и збирки. Наиме, од 2014. је рађено неколико пројеката који су се завршавали са одредницом „изложба која расте“. То су биле изложбе: „На водопоју“, „Посуде за воду“ и на крају „Чудотворка под Гочем“, и све три су имале за циљ да успоставе такву комуникацију са посетиоцима, да могу их увуку у креативни процес да заједно граде збирке, односно да основном поставком заинтересују становнике и госте да је допуне својим сећањима, фотографијама, предметима, дакле да тај основни фундус буде допуњен поклонима. Изложба почиње портретом Барона Хердера, рад Предрага Чомагића, ког је кнез Милош позвао да прегледа рудно минерално богатство Србије са посебним освртом на со, и он је води бање у Врњцима прорекао лепу будућност поредећи је са извором Шенбрун у Карловим Варима. Други је рад „Коњ“ Зорана Драгичевића који асоцира на Хаџи Јевтиног коња и откриће лековитости врњачких вода у модерно време. Прича о Хаџи Јефтином коњу и његовом сродству са Мати Аном, његовом праунуком чија се спомен соба налази у манастиру Врњаћевштици, а поставили су је кустоси овог музеја, привукла је велику пажњу. Трећи је портрет Павла Мутавџића, креатора „Основателног фундаторског друштва кисело вруће воде у Врњцима“ 1868, рад Благоја Димића који га је урадио и позајмио за ову прилику, и четврти је амбијентални фото колаж који приказује Врњце крајем 19. века истог академског сликара. Поред тога, ту су посуде за воду које су коришћене кроз време: од природних облика тикви судовњача, преко дрвених, земљаних – керамичких, металних кованих, ливених емајлираних до стаклених и порцеланских, посебан акценат је стављен на збирку специфичног бањског мобилијара, бањских чаша која је овом приликом допуњена и у целини први пут представљена јавности. У модерно време минерална вода захватана је чашом специјално прављеном за минералну воду која је код богатијих гостију најпре била порцеланска са сиском донета обично из Карлових Вари, или стаклена из Липика и Херкулесбада. Али крајем 19. и почетком 20. века, како је Бања постајала све познатија и развијенија започето је са израђивањем стаклених чаша са врњачким мотивима. Специфичност ових чаша је била да су биле градиране у милилитрима, па је бањски гост наточивши воду у чашу одливао из ње вишак, преко оне количине коју је прописао лекар, обично у камену посуду – одливник, која се налазила поред минералног извора. Те најраније чаше биле су израђене од танког, крхког стакла, док су непосредно пред рат и оне после Другог светског рата израђиване од пунијег стакла. После Првог светског рата јављају се и металне чаше, једноделне пљоснате или пак на склапање. Од краја седамдесетих година двадесетог века стаклене чаше су замењене пластичним. Да би се снабдели са дневном прописаном дозом, а да вода не изгуби своје квалитативне особине, вода је точена у стаклене боце или у термосе, који су чували топлоту и квалитет минералне воде. Чаше су ношене обично у футроли од рафије са плавим, црвеним или бордо украсом који је уједно и спајао делове рафије.
Бању су почели да граде они захвални за излечење који су формирали удружења којим су пропагирали лековитост воде почев од Основателног фундаторског друштва (1868), преко Одбора сталних посетилаца (1911) и Друштва пријатеља Врњачке Бање (1933). Лековита моћ воде се доказивала у пракси, у њу се веровало као и лекарима, што је опет доприносило излечењу.
Текстом и изложбом дат је кратак опис врњачких вода, купања и испијања воде као део бањске „куре“. Куриозитет су четри документоване бањске приче, једна о љубави додавачице воде Душанке Кљајић и бањског госта Љубе Тодоровића, друга станодавца Новице Михајловић и бањске гошће Катице, трећа о 117. годишњој љубави породице Снежане Нене Глиговић према Врњачкој Бањи, која, сваке године, генерацијма долази у Врњачку Бању и четврта о седамдесетогодишњој оданости Врњцима породице академика Николе Тасића. Изложбу употпуњују и пијетални панои са фотографијама познатих у Бањи до краја прве половине 20. века: Десанке Максимовић, Иве Андрића, Миће Поповића, Светозара Глигорића, Жанке Стокић, Свете Грданичког и других.
Изложба је грађена од дела нових материјала, јер је већина старих уграђена у изложбу „Култура сећања“ која привлачи велику пажњу посетилаца Замка Белимарковић. Зато смо за ову прилику прикупили нов материјал на терену од људи који су их уступили за изложбу. Велику захвалност дугујемо Гордани Кицушић из Руђинаца за коферчић Александра Грујовића, хеклане рукавице и кишобран, као и велики део мобилијара за одељак: „Шта понети из Врњаца за успомену?“, Живану Негојевићу из Новог Села – Врбе за коферчић и кишобран из заоставштине његове супруге Зорице, Милеви Михајловић из Врњачке Бање за пелерину Катице Михајловић, њене свекрве, Валерији Димић за бањске чаше с краљевачке пијаце, Небојши Тошићу примењеног вајара за нове керамичке бањске чаше сувенире, Благоју Димићу за урађен нов колажни пано и портрет Павла Мутавџића.
Ова изложба је не само културна, већ и велика туристичка промоција Врњачке Бање.
Пише: Јелена Боровић Димић, музејски саветник
