„ПОЗДРАВ ИЗ ВРЊАЧКЕ БАЊЕ“

На предлог решења Комисије за избор пројеката у области библиотечко-информационе делатности за 2020. годину, Министарство културе и информисања Републике Србије одобрило је средства за реализацију пројекта „Поздрав из Врњачке Бање: монографија о прошлости Врњачке Бање кроз сликовну библиотечку некњижну грађу“, чији је аутор Марија Петковић, дипломирани историчар мастер, виши дипломирани библиотекар.

Средства у висини од 930.000 динара одобрена су из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања РС, у циљу дизајна, графичке припреме и штампања монографије Поздрав из Врњачке Бање, у тиражу од 500 примерака.

Замисао ауторке пројекта Марије Петковић била је, да се након дужег и систематског проучавања референтне литературе о појави и начину коришћења разгледница као једног од првих масовних средстава комуникације, прво у Европи, а потом и у Србији, сазнања добијена у складу са методологијом историјске науке, комбинују са знањем из библиотечко-информационе делатности, у циљу настанка монографије о историјском развитку Врњачке Бање и свакодневице њених житеља.

– „Још на студијама историје на Филозофском факултету у Београду, усвајајући сазнања о разгледницама и фотографијама као врсти историјских извора, појавила се идеја о монографији о прошлости Врњачке Бање у којој би биле чињенице из архивске грађе и фотодокумента“ наводи Марија Петковић у уводном поглављу књиге.

У циљу добијања што валиднијих података, узимајући у обзир чињеницу да је Врњачка Бања и у прошлости била занимљива туристима, током истраживачког рада анализирана је и коришћена грађа похрањена у: Државном архиву Србије у Београду, Народној библиотеци Србије, Библиотеци Матице српске у Новом Саду, Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду, Библиотеци САНУ, Историјском музеју Србије у Београду, Народном музеју у Краљеву, Музеју позоришних уметности у Београду, Библиотеци града Београда, Музеју примењених уметности у Београду и Музеју Војводине у Новом Саду.

Доступност фондовима Националне библиотеке Француске (Bibliothèque nationale de France) и Националне библиотеке Аустрије (Österreichische Nationalbibliothek) допринела је да се у првом поглављу ове књиге још веродостојније опишу услови и време који су довели до употребе  дописних карти и разгледница у Европи и тако да допринос научној, академској заједници у размени сазнања на ову тему.

Све је почело када се на иницијативу професора Емануела Хермана из Беча  појавио нови, једноставнији начин слања кратких порука. Тако је у поштама Аустро-Угарске 1. октобра 1869. године као службено средство преписке уведена дописна карта (Correspondenz-Karte). Већ 1870. године ову новину прихватиле су и остале европске земље.

 Са  појавом Државне железнице и поласком првог воза из Београда ка Нишу 1884. године и у Србији су обезбеђени услови за развитак поштанског саобраћаја.

Током времена, издавачи почињу да штампају и илустроване дописне карте. Тако настају разгледнице, које због веће допадљивости, врло брзо постају омиљене код грађанства. У складу са Правилником Светске поштанске конвенције и у Краљевини Србији је 1897. године одобрено „приватним лицима да издају поштанске карте на којима има слика и натписа“. Жеља људи да посете и виде пределе у земљи, а потом да и друге обавесте о томе, само је још више  доприносила  популарности разгледница.

Изградњом саобраћајница које су главну пругу повезивале са осталим местима у Србији (Сталаћ – Крушевац – Врњачка Бања – Краљево – Чачак) становништво је било у могућности да посети и види вароши и бање у Србији. Самим тим и држава је све више била заинтересована за развој српских бања. Настојећи да „помогне народу у Кнежевини Србији све више се води рачуна о изградњи купалишта и конака за болујуће“.

Формирањем Основателно-фундаторског друштва лековите кисело вруће воде 1. јула 1868. године и бања у Врњцима ушла је у званичне токове државне кореспонденције. На крају сваке сезоне, Бањска Управа прослеђивала је податке о броју посетилаца, њиховим болестима, данима боравка…

У прошлим временима дописивање разгледницама био је учестали начин свакодневне комуникације. „Свет који је долазио у бању радо је слао разгледнице. Уз обавезан: Поздрав из Врњачке Бање на аверсу, исписани редови на реверсу помажу историчару да протумачи поступке, животне одлуке, емоције и начин расуђивања људи који су живели у том времену… Дописне карте, разгледнице и фотографије успостављале би везу са породицом и пријатељима, али и стварале сећање на боравак у бањи у Врњцима. Спаковане у породичне албуме и нехајно стављене у фиоке, у годинама које би уследиле, доносиле су сећања и тако доприносиле да време проведено у бањи постане видљива успомена“ – цитат из књиге Поздрав из Врњачке Бање.

У овој монографији систематизовани су подаци  добијени током истраживачког поступка и извршен опис историјског развитка Врњачке Бање у периоду од 1833. до 1941. године. Проналаском и одабиром адекватне грађе у фондовима библиотека и музеја, уз консултације стручњака који се баве овом тематиком, извршена је идентификација представљених мотива, урађено прецизно датирање, a потом и каталошки опис, уз поштовање важећих библиотечких стандарда за некњижну грађу.

Тако су у књизи публиковане и разгледнице  које је издавао први краљевачки фотограф, Аврам Ћирић Ердоглија (1880-1913). Након школовања у Прагу, Ердоглија је отворио атеље у Краљеву и бавио се фотографисањем мештана, предела и туристичких мотива. Врло брзо је постао и издавач разгледница умножених фотографским поступком. Панораме бање, као и сцене из свакодневног живота који се одвијао у Врњачкој Бањи у периоду од 1907. до 1912. године забележене на разгледницама сачуваним у фонду Народног музеја у Краљеву,  презентоване су на страницама монографије Поздрав из Врњачке Бање.

У циљу остварења замисли истраживања прошлости Врњачке Бање уз помоћ визуелних историјских извора, ауторка је у садржај књиге уврстила и фотогафије из фонда Народне библиотеке Србије, настале у „Фото студију Крчмаревић“, у бањи у Врњцима,  од 1906. до 1911. године.

Након што је фотографски занат изучио у Бечу, Милан Крчмаревић (1878-1940) отворио је атеље у Јагодини. Једно време радио је и у Јагодини и у Врњцима – током сезоне. Од 1911. трајно се настанио у Врњачкој Бањи. Фотографисао је породице,  бањске  госте… „Са исписаним називом Крчмаревић, Врњци тадашње грађанство Србије“, пише Марија Петковић, „стварало је богатство успомена. Касније, након разгледања фотографија, сваки од тих тренутака прошлости постајао је важан део садашњости“.

Настојећи да што веродостојније прикаже прошло време ауторка је осим ликовног материјала и историографске литературе користила и податке пронађене у ондашњој штампи и периодици. Све то довело је до следећих сазнања: датума пуштања у саобраћај аутомобила (парног омнибуса) за превоз путника од Крушевца до Врњачке Бање; свечаностима приликом отварања: „Завода за лечење водом и електриком – Терапије“, Куптатила, „Санаторијума Краља Александра I“…

Прикупљени и истражени аутентични подаци расветљавају историју употребе и трајања минералне воде у бањи у Врњцима. Захваљујући одобреним средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и објављивању монографије Поздрав из Врњачке Бање (издавач: Народна библиотека „Др Душан Радић“), истраживачки рад ауторке Марије Петковић постао је видљив, а прошлост Врњачке Бање доступна широј јавности.