„ИМЕ НАРОДА“ И „ЛИХВАР“

У конференцијској сали Хотела „Фонтана“ 16. августа одржана је конференција за медије.  На питања Ивана Велисављевића и новинара одговарали су Нада Савић координаторка продукције и Коста Пешевски косценариста филма „Име народа“. Филм је посвећен Светозару Милетићу, а заправо, носилац филма је његова ћерка Милица, сведок свих догађаја, лик коли спаја све остале ликове.

– Разлог за настанак овог филма је иницијатива која је дошла од покрајинске Владе, с обзиром да је била стогодишњица присједињења Војводине Србији и да је било битно обележити тај јубилеј, али и осветлити живот Светозара Милетића, нашег представника у угарском парламенту који се борио за српски народ у Аустроугарској, казала је Нада Савић и додала да је филм јако важан и да морамо да се враћамо на неке историјске моменте како се не би заборавили.

Коста Пешовски рекао је да је прва верзија сценарија имала хиљаду страна и од тог текста требало је да настане десетак епизода серије.

– Сценарио је био написан у маниру старих холивудских филмова, биографски. Када смо дошли до тога да ово неће бити серија, морали смо да тражимо начин да од хиљаду страна направимо целовечерњи филм. Ово је филм о присједињењу Војводине и проблем је био што је Милетић умро 1902. године а присједињење се десило 1918. и ту борбу су завршили његов зет и људи окупљени око њега. Створили смо два паралелна тока, један прати догађаје 1918, а други кроз флешбекове показује фрагменте из Милетићевог живота, најбитније тачке у његовој биографији, рекао је Пешовски одговарајући на питања новинара.

Редитељ Немања Ћеранић и глумац Страхиња Блажић, у другом делу конференције говорили су о изазовном подухвату, правом подвигу, снимању филма „Лихвар“ за свега 14 дана. Филм носи са собом искреност. Зеленаш у малом месту, Инђији, где се сви знају, други је контекст и тема дуга је тежа.

Ћеранић истиче да је иницијална идеја за филм је била да се направи прича о дугу, али не о дугу у новчаном смислу, већ о дугу према блиским особама и о дугу према себи самоме.

– Занимљиво је да филм садржи микс професионалних глумаца и натуршчика. Углавном је то незахвално, али мислим да смо успели да направимо неки континуитет у њиховој глуми. Овај филм је на неки начин децентрализација српске кинематографије. Ми смо испричали једну локалну причу. Рођен сам и одрастао сам у Инђији, познајем те људе и лако ми је било да пишем о тим карактерима. Нисам романтизовао те људе, тражили смо један реалистичан кључ у оквиру саме стилизације, рекао је Немања Ћеранић.

 –Мени је било занимљиво зато што сам од самог почетка био присутан, док је настајао сам сценарио и са Немањом Ћеранићем сам доста водио разговоре о томе како бих волео да тај лик негде иде, како га је он видео и онда смо имали дуге припреме. Ја сам једно време провео у Инђији како бих се упознао са главним јунаком Душаном Петковићем и то је било јако узбудљиво, с обзиром да први пут играм са неким људима који су толико аутентични, који нису глумци, који играју сами себе, рекао нам је Страхиња Блажић.