Удружење грађана „Новоселац“, потомци жртава Црне велике среде 1943. и СУБНОР Врњачка Бања позивају све мештане Новог Села и околине да 7. јуна присуствују обележавању једног од најцрњих дана у историји Новог Села код „Споменика палим борцима и жртвама фашистичког терора који дадоше своје животе за слободу и независност свога народа у Н.О.Р. од 1941. до 1945. године“.
Програм обележавања:
– У среду 7. јуна у 11:55 одржаће се парастос свим жртвама код Споменика у саслужењу свештеника СПЦ из Врњачке Бање, полагање венаца и цвећа.
– 12:30 одржаће се комеморативни скуп – „Сећања на 80 година Црне велике среде Ново Село 1943“ уз уметнички програм
– Представљање књиге „Црна велика среда Ново Село 1943-2023“, 80 година сећања и туге
– Проглашење и приказ најбољих радова ученика ОШ „Бане Миленковић“ по наградном конкурсу „Да се не заборави“ која ће бити постављена у галерији Културног центра у Новом Селу од 26. маја до 30. јуна.
– у 13 часова биће уприличено свечано отварање изложбе радова академског сликара под називом „In memoriam“, аутора Првослава Ђорђевића „Сећања на 80 година Црне велике среде 1943“, као и дечијих радова у галерији Културног центра у Новом Селу.
Ове године навршава се 80 година од 1943. најтеже и најтужније године у историји Новог Села. УГ „Новоселац“ и потомци жртава и овог пута ће негујући културу сећања и чувања успомена на страдале у погрому који је започео рацијом 21. априла 1943. године на Велику среду која се следом догађаја постала најцрња у историји Новог Села којим се проломио јаук који се и дан данас осећа.
Бањица, Јајинци, Матхаузен, успут, Ново Село и Краљево заувек су „прогутали“ преко стотину невиних, ненаоружаних, најјачих домаћина, очева и синова оставивши иза себе преко 250 сирочади. Са данашње тачке гледишта, окупатор и домаћи сарадници су ипак знали да ће овакав „ударац“ имати највећи одјек с обзиром да су Новоселци одувек, били посебни, испред свих па и у одбрани државе и свог прага.
Овог пута ћемо се на основу сећања живих потомака, Драгана Казновца, Душана Шибака, Душана Стевановића, Здравке Јанковић и др. подсетити на „уздизање“ породица из голготе коју је донела „црна Велика среда“ 1943. Међу живим потомцима нарочито је активна у неговању сећања и посети стратиштима на Бањици и Јајинцима, Здравка Јанковић (1935), рођена Милосављевић. Сећа се сваког детаља како су Немци (углавном фолксдојчери) вршили блокаду и одвели оца Вучића са радног места у Основној школи у горњем делу села, испод данашњих Тениских терена Каровић. У породици је остало петоро сирочади, сестре Вера (1932), Љубинка (1933), Јелица (1938) и брат Љубо (1936) са мајком Стојанком уз деду Станимира и бабу Миладију.
– Послератне године у нашој породици обележиле су глад и немаштина из којих се требало „искобељати“ а спас је био у две краве које смо хранили по одутима, а „појачана“ исхрана била је суботом на Великом гробљу у Новом Селу где су се напасале овце, а сирочићи су са гробова долазили до ког парчета меса и колача. Када се мало ојачало ишло се у надницу код домаћина где није толико била важна висина дневница, већ да се нахране гладна уста. Мање-више сва сирочад је имала сличну судбину, без икакве одштете помоћи, државе или околине. Ипак, захваљујући, пре свега, домаћем васпитању израстали у поштене и радне људе какви су били и моји, истиче Здравка, која је имала и животних проблема које је решавала уздигнуте главе па данас поред четворо деце, из два брака, говори о седморо унучића и шесторо праунучића којима преноси сећање и успомене на страдалог оца.
Према казивању Драгана Казновца више пута су покретане иницијативе да се од Немачке затражи неки облик накнаде штете за одузете животе, нанету бол и патњу која је нанесена читавим породицама и генерацијама којима је била ускраћена будућност и нормалан живот али без успеха, завршавајући се негативно по жртве.
Време полако брише трагове и смањује тугу, али треба очувати сећања, јер крв није вода…
Жарко Марковић
