Бурним аплаузом дочекан је и испраћен Рамбо Амадеус у врњачкој Библиотеци чиме је отворен Циклус трибина „Поетика рокенрола“. Никад бројнија публика пратила је с пажњом сваку изговорену реч од стране човека који важи за једну од најистакнутијих култних фигура на музичкој сцени бивше Југославије – текстописац, гитариста, забављач, композитор, извођач, шампион у једрењу и еколошки активиста с пуно духа и шарма причао је о својим почецима и неким од најзанимљивијих момената у каријери.
Дејан Лучић, директор Библиотеке, најавио је вече доводећи аутентичну појаву на нашој музичкој сцени у везу са Аристотелом, оцем поетике, наглашавајући да је Рамбо Амадеус донео нешто што није приземно подражавање.
—Када сам се у основној школи дохватио гитаре, могу рећи да сам некога подражавао. Али ми је све то, поезија посебно, врло брзо постало досадно. Како сам више ексцентрик него егоцентрик, од свега сам правио мегакарикатуре, објашњава гост своје почетке на јавној сцени уз појашњење да је његова одлука била да се експонира глумећи комплетну будалу.
О стваралаштву каже:
—Прво правим текст око теме која ме дира, па око тога склепам музику, а онда дође спот јер се музика данас гледа. Већина спотова ме данас подсећа на меке порниће моје младости, али је зато буџет за сваки мој спот у висини наднице једног физикалца.
Прву гитару Рамбо Амадеус добио је од тетке Еве и тече Драгана, који су били светски путници, али су живели у Врњачкој Бањи и отуда и његова повезаност са нашим местом с обзиром да је од њих наследио и кућу. О томе, али и о старијем брату од кога је директно зависио и његов музички укус, о лењости у комбинацији са амбицијом који су главни кривци за сјајну каријеру, о првом албуму који је објавио ПГП као резултат опкладе двојице уредника и тврдње да неће продати баш ништа, говорио је Рамбо током вечери чији је модератор био Мирослав Сташић.
Човек који је „успео као експеримент старијег брата“ у коме све ове године има и најстандарднију помоћ, који је први повезао културне просторе после рата, унео псовку као легитимни израз, схватио да може да „манипулише формом повезујући почетак и крај“, који се „чувао учења у основној школи сматрајући да је Тарзан у души оно најдрагоценије“ унео је сјајну енергију у врњачку Библиотеку и брзопотезно евоцирао све године дружења са његовим стваралаштвом и уживања у продуктима овог блиставог ума.
