Јединственим и оригиналним стилом Трио „Акустико ориендо“ очарао је публику у врњачком Биоскопу 2. јануара Новогодишњим концертом који је на радост присутних трајао више од два сата. Ненад Манојловић, Мишко Кончар и Анкица Ђорђевић представили су се кроз „Мелодију поезије“ односно песме компоноване на стихове великих српских песника – Алексе Шантића, Јована Дучића, Милана Ракића, Милоша Црњанског, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић, Мике Антића и Душка Трифуновића.У другом делу вечери извели су модерне популарне нумере са својим ориендо печатом који представља спој шпанског фламенка и балканске музике.
—Спонтано смо се окупили у време короне, када није било јавних наступа ни активности, радили смо у студију, а онда ми се јавила идеја да снимимо песме на стихове наших највећих песника, које нису писане за певање, али смо успели да их убацимо у аранжман и да урадимо музику која је интересантна и лепа. Идеја која се свима допала, врло брзо и лако је и реализована, али је нисмо популаризовали већ смо се људима представљали и наступали као „Акустико“. Наступили смо пар пута као гости Марку Милошевићу и Борису Режаку и том приликом се уверили да поезија у овој земљи и даље живи и схватили да наша „Мелодија поезије“ треба да буде представљена већем броју људи. Пуна сала и балкон вечерас су ми импресивни, док ме је аплауз скроз истопио, рекао нам је Мишко Кончар након концерта уз опаску да ће „Акустико ориендо“ наступати све док има добре повратне реакције, односно док се то публици допада.
Анастасија Павковић, млада краљевачка песникиња, представила се као изузетно инспиративна гошћа за „Акустико ориендо“, а свака нумера испраћена је бурним аплаузима.
—Биоскоп је простор који је обележио наше детињство и младост и у који и дан данас долазим пун страхопоштовања. Тим пре сам задовољан вечерашњим наступом, али смо отворени и за сале, хале, ресторане и кафане. Кафана је стециште песника и боема, и сјајна позорница за нас који стално нешто мењамо и допуњујемо у жељи да сваки појединац у публици ужива барем онолико колико ми уживамо у оном што радимо, закључује Кончар.
