Удружење „Сачувајмо Отроке“ и ове године 15. фебруара, на празник Сретење и обележавање Дана државности Републике Србије, организовало је традиционална „Сретењска сусретања“ у Отроцима. Гост вечери био је истакнути српски историчар, археолог и популаризатор науке Марко Алексић. О теми „Марко Краљевић и српски витешки код“ са њим је разговор водио модератор Владимир Вукомановић Растегорац.
Владимир Вукомановић Растегорац, истакао је да свима представља част и задовољство што имају прилику да угосте такву личност као што је Марко Алексић.
– Ово је петнаеста година како Удружење „Сачувајмо Отроке“ организује различита догађања у нашем месту. Наши гости су били разноврсни, било је ту и професора београдског и новосадског Универзитета, предавача књижевности, историје и других дисциплина. Ове године имамо част да са нама буде историчар и археолог, који је у исто време и самостални истраживач који се бави неким од најбитнијих питања за наш идентитет и за нашу историју.
Током овогодишњих Сретењских сусретања говора је било о једној од најважнијих фигура како наше историје, тако и наше епске књижевности, прецизније Марку Краљевићу.
– Покушаћемо да осмотримо какав је његов лик у књижевности, легенди, историји, где су преклапања, а где су и разлике. На ову тему надовезаћемо и један кратак разговор о томе шта би био српски витешки код, шта је значило некада бити витез, а шта би можда значило бити витез данас, истакао је Владимир Вукомановић Растегорац.
Марко Алексић је међународно је признат стручњак за средњовековно оружје. Објавио је књиге „Средњовековни мачеви у Југоисточној Европи“, „Марко Краљевић: човек који је постао легенда“, „Српски витешки код“ и „Српске земље пре Немањића“. Према његовим речима Марко Краљевић је један снажан, маркантан мотив средњовековне традиције ових простора.
– Он је национални јунак и херој свих Јужних Словена. То је један од суштинских архетипских мотива сваке људске заједнице. Данас живимо у времену које носи неке друге поруке и предлаже нам неке друге приоритете и друге контексте живота. Али оно фундаментално, суштинско, свевременско, то су мотиви хероја, подвига, вредности које он носи, јер то је заправо била и улога јунака у једном друштву. У неким историјским епохама имао и друге функције. Имао је на пример функцију узора и то је био концепт сазревања. У неким традиционалним концептима он и данас има та значења, као и морална и друштвена значења, обрасце понашања, системе вредности.
Марко Алексић истиче да је концепт Марка Краљевића наша аутентична вредност и да је било узбудљиво вршити истраживање.
– Ја сам га подвргнуо тим научним методама, да ли данас заиста реално вреди или не вреди. Или је он заиста нека прошлост. Показало се да је он заправо веома битан, то су запањујуће вредне ствари, свевременске. Кроз примере из наше прошлости објашњавамо оно што је од суштинске вредности сваке људске заједнице и сваког људског живота. Основни појмови које симболизује витештво су морал, идентитет сваке људске личности, интегритет, зашта је вредно борити се, а зашта не. То су те неке фундаменталне вредности свакодневног живота, рекао је Марко Алексић.
Археолог Марко Алексић представља прву особу која се бавила истраживањем биографије Марка Краљевића.
– Марко Краљевић је један културолошки књижевни мотив. Ја сам се њиме бавио као историјском личношћу, а онда сам истраживао његову биографију. Стицајем околности показало се даје то прва његова биографија у нашој нацији. Занимљиво је да је писано пуно о њему као епском мотиву, а никада о његовом животу. Много је нових открића. Испоставило се да највећи део своје владавине није био турски вазал, насупрот оном што смо до скоро веровали. Занимљиво је и то да су се народно предање и наука сложили да Марко Краљевић није имао потомке. Међутим моје истраживање је показало да је по свему судећи ипак имао децу. Веома је интересантан историјски Марко Краљевић, који више говори о свом времену. У то време је било и других личности попут њега. То нам показује да су у то време биле неке друге одлике припадности заједници, припадности породици, као и спремност да се живот да за своје идеале и начела. То је била једина општа друштвена норма, једино природно и могуће, закључује Марко Алексић.15
