Оно што нам је свима сигурно остало у сећању из периода школовања, наравно осим личних догодовштина и лепог дружења, јесте и читанка за српски језик и књижевност. Читанка као основно средство за наставу српског језика и књижевности готово је неизоставна на свакој клупи. Можда неко још увек памти и неке од креативних изговора како би оправдали себе због недоношења читанке на час, као и примедбе наставника који су апеловали на одговорност и истицали важност читанке и поштовања школских обавеза.

Та мала књига са избором највећих дела домаће и светске књижевности јесте право благо без кога готово није могао започети ниједан час. Права мала ризница мудрости, маште и знања која је једнако подстицала наш ум и креативност. Дискусија о књижевном делу јесте оно што оплемењује наш карактер, шири границе сазнања чиме обликујемо сопствену личност и погледе не свет.

Те дуге дискусије са наставницима јесу нешто што се памти, поједини моменти готово заувек остају у сећању, чак се често и препричавају у сасвим једноставним разговорима са пријатељима. Управо због тога, можда и данас има оних који памте неке детаље са часова српског језика и књижевности, а да су основно образовање стицали педесетих година прошлог века. Овај период наглашавамо јер су ученици четвртог разреда имали прилике да проговоре на часу о тексту ,,Врњачка Бања” аутора др Ђорђа Ђоке Јовановића.

Др Ђорђе П. Јовановић            

Рођен је 1860. године у Иригу где је и стекао основно образовање. Гимназију је уписао у Пожаревцу где ће једно време живети са својом породицом, а завршио је у Београду. Након тога похађаће чувену Велику школу[1] где му је, између осталих, предавао и Јосиф Панчић, ово познанство ће оставити великог утицаја на њега узевши у обзир његова будућа интересовања.

Медицину је студирао у Паризу[2] као државни стипендиста тадашњег Министарства војске. Докторску дисертацију је писао из области судске медицине.

 Године 1889. након завршених студија враћа се натраг у Србију. Прво радно искуство стиче као професор зоологије у Великој школи коју је похађао. Након тога радиће као војни лекар и лични лекар задужен за старање о здрављу краља Александра Обреновића. За своја залагања добиће многобројна признања и одликовања. Можемо слободно рећи да је већ тада декларисао себе као врсног научника, лекара и професора, зоолога, палеонтолога и антрополога.

 У Врњачку Бању, на лични захтев, долази крајем 1899. године где ће бити постављен за ,,лекара Расинског среза и управника бање у Врњцима”. Огњан Топаловић у својој књизи ,,Стари бањски лекари” наводи вероватни разлог Јовановићеве одлуке да напусти Београд: ,,Вероватно је разлог томе била, с једне стране, његова велика љубав према природи као професора биологије, јер га је привлачила бујна флора Врњачке Бање и њене околине, флора планина – Гоч и Копаоника – а с друге стране, жеља да детаљно и лично проучи лековитост врњачке минералне воде.” (Топаловић 1996: 32) Вероватно из те љубави ће проистећи и његово можда најзначајније дело, између осталих, а то је стручна монографија ,,Врњачка Бања” објављена давне 1900. године где ће дати стручни и тада најпотпунији опис минералног састава и лековитости врњачких извора.

Изненада је преминуо 1902. године у тадашњим Врњцима иза себе је оставио блиставу научну каријеру, прегршт радова, сина и три кћери које је добио у браку са супругом Милицом и чак пет објеката које је поседовао (виле: ,,Вера”, ,,Бранка”, ,,Милан”, ,,Љубица” и ,,Милица”).

Мало се зна да је Ђорђе Јовановић, поред свог научног рада, јако ценио књижевност, па чак и да је помало писао. Томе сведочи и приложени текст ,,Врњачка Бања” који се нашао у читанци за српски језик и књижевност за четврти разред из 1949. године. У делу читанке коју бисмо могли класификовати као дела родољубиве књижевности, где се ученици упознају са предивним пределима Србије и околних држава, поред текстова о Београду, Шумадији, Македонији, Ловћену, Хрватској, Котору итд. налази се и текст о Врњачкој Бањи.

Приликом читања овог дела у форми краће приповедне прозе, на самом почетку, између редова се види да је аутор примарно научник. Томе доприноси и уздржаност аутора од претеране употребе стилских средстава настојећи да остане непристрасан и објективан приповедач. Са формалне стране, његове реченице су концизне и преносе конкретну информацију. Ипак, аутор није потпуно суздржан од емоција што је и разумљиво јер је и сам Јовановић био управник Врњачке Бање у периоду од 1900. до 1902. године. Управо он је био одговоран за функционисање и развој овог места.

Већ у самом уводу текста употребом хипокористика – ,,долиница” и ,,речица” – аутор јасно наглашава шта то на њега оставља најупечатљивији утисак. Управо ова два наведена момента јесу и заштитни знаци Врњачке Бање. Друго стилско средство јесу умерени, никако пренаглашени, епитети којима нам предочава да суштина овог текста јесте осликавање једног готово импресионистичког пејзажа, где на једном малом платну треба представити сав значајан потенцијал и лепоту Врњачке Бање. Због тога, Јовановић, наглашава потенцијал и лепоту централне бањске зоне: река, парк, извор ,,Топле воде”, термоминерално купатило, грађевине (ходник-павиљон, летњиковци / виле), а не заборавља да се осврне и на лепоту планине Гоч.

 С обзиром да је овај текст намењен ученицима четвртог разреда ваљало би издвојити и основну компоненту образовног карактера. У том смислу, Јовановић, као врсан лекар, упознаје ученике (и читаоце уопште) са појмом – бања – као места чија је примарна намена лечење и превенција одређених болести али и место за релаксацију и одмор, зато и наглашава да овде има свега ,,што је болеснику од потребе”. Као научник чије је једно од интересовања управо природно богатство овог краја, посебан акценат ставља на флору и издваја: смреку, букву, јелу и липу. Ако мало боље размислимо, схватићемо да и сам избор дрвенастог биља није случајан, већ строго пробран, а све то у служби (бањског) лечења. У прилог томе говори и чињеница да је овде својевремено вршио своја научна истраживања и велики Јосиф Панчић. Поред лековитог биља у саставу бујне врњачке вегетације, Јовановић, наглашава и богатство украсног биља чиме ствара готово синестезијски доживљај овог импресионистичког пејзажа.

Опште је познато да приликом писања краћих књижевних форми да је неопходна изузетна вештина и знање, а Јовановић је то свакако поседовао. Ако се боље загледамо у садржај овог кратког омажа о Врњачкој Бањи, приметићемо два дискурса: књижевноуметнички и научни. До сада смо се највише бавили књижевним елементима приповедања ослањајући се на описе пејзажа типичне за један овакав наратив. Ипак, оно што не сме да се занемари, јесу и типично научни елементи. Као што су рељефни опис Врњачке Бање за који, готово лирски, користи термин ,,косе” (= падине) чиме истиче благи брдко-планински предео као и умерену климу, погодну како за природу тако и за самог човека.

Након читања текста, можемо се сложити да је Јовановић успео да опише једну природу која је, у ствари, ,,храм” што би у својој песми рекао један француски симболиста. Где је успео да читаоца научи нечему новом и да свакако пробуди интересовање како код најмлађих тако и код старијих (свакако) да бар једном посете Врњачку Бању и увере се у речи овог малог а значајног дела.

ВРЊАЧКА БАЊА

(Читанка за четврти разред основне школе, Просвета, Београд 1949: 171-172)

 У лепој и веселој долиници Врњачке Реке, недалеко од Крушевца, извиру њени лековити извори. На обалама ове бујне планинске речице, у близини извора, налази се све што је болеснику од потребе. Уз главно врело подигнуто је топло купатило. Пред купатилом су наткривени ходници за шетњу. Свуд унаоколо, под странама брда, поносно се дижу летњиковци удешени за становање бањских гостију. Не знате која је грађевина лепша, не знате којој више да се дивите.

 Али су тек природне лепоте ненадмашне! Узалуд ћете тражити лековито место с лепшом и љупкијом околином. Поврх бање пружају се многобројне шумовите косе које поступно бивају све ниже док се не изгубе у долини Врњачке Реке. На онижим косама око бање успева мирисна смрека, над смреком висока буква, а још ближе небу и облацима, на планини која се зове Гоч буја прекрасна јелова гора.

Сама долина Врњачке реке врло је лепа. Обале су јој украшене мирисним липама, а тле долинско испресецано широким стазама за шетњу и засађено украсним грмљем, мирисним ружама и шареним цвећем.

Биље је у целој околини врло напредно и бујно. У Врњачкој бањи успева све средњоевропско воће, а то је доказ о благом поднебљу. Кад сину први пролетњи зраци и када се снег отопи, на све стране можемо проматрати како се буди природа: све цвета, све нас оживљава не само цветном лепотом него и неописано пријатним мирисом.

Др Ђока Јовановић

Текст: Предраг Ракић, проф. српског језика и књижевности и кустос

[1]Највиша образовна институција у Србији основана 1863. године и трајаће све до 1905. године када формирањем Београдског универзитета (а тиме и првих факултета у Србији) престаје са радом.

[2]У Музеју бањског лечења међу многобројним експонатима можете видети и диплому др Ђорђа Јовановића са студија медицине у Паризу.