Песник, књижевник и филозоф Милан Орлић представио је у врњачкој Библиотеци, 21. октобра, друго издање своје књиге „Андрић, Црњански, Пекић, приповедне структуре српског (пост)модернистичког романа: деконструкција приповедног субјекта и реконструкција фигуре приповедача“. Реч је о најчитанијој славистичкој књизи на ову тему, комплексној докторској тези, заправо три тезе у једној која представља нову научну теорију са оригиналним постулатима. Орлићу је ово други докторски рад, а интересантно је да је тезу писао на енглеском језику у време кад је предавао на Универзитету Монаш у Мелбурну (Аустралија).
Према речима проф. др Томислава Лонгиновића студија Милана Орлића „Андрић, Црњански, Пекић (приповедне структуре српског (пост)модернистичког романа) структуралистички преиспитујући српски књижевни канон ХХ века, даје оригинални допринос српској књижевној теорији. Овако опсежно и захтевно истраживање фигуре приповедача и приповедних структура у српском модернизму, као што је Орлићево – не постоји. Обухватајући избор српских писаца од којег затаје дах, укључујући оне који су тачно идентификовани као „претече“ модернизма и постмодернизма, Орлићева студија је дубински фокусирана на три кључна аутора. Реч је о писцима који својим делима повезују српски и југословенски модернизам и постмодернизам.
– Сва тројица су заступала идеју интегрисаног југословенства. Били су довољно велики да би били велики у било којој култури и свако од њих је био спреман да жртвује властити живот за опште добро, рекао је Орлић описујући повезаност тројице великана.
