Изложба „Луча микрокозма“, организована у част Његошеву, а поводом 180 година од објављивања филозофско-религиозног спева (1845‒2025), отворена је 28. јануара у Салону и Галерији Библиотеке „Др Душан Радић“. Аутори изложбе су Катарина Милановић и Дејан Јованов Лучић.
Изложба обухвата нека од издања „Луче микрокозма“, Његошев рукопис, поједине фотографије, вишејезично издање песме „Ноћ скупља вијека“ и тако даље, а у галеријском простору библиотеке можете погледати фотографије пропраћене цитатима из „Луче“.
– „Луча микрокозма“ je филозофско-религиозни спев. Његош се за писање припремао седам година и за то време никога није пуштао себи. Управо то његово самовање има богоспознајни, исихастички значај и многи га тумаче као бег ка Господу где почива и извор Његошеве креације. Сам процес писања трајао је врло кратко, током прве четири недеље Часнога и великог поста. Занимљива је и сама структура Његошеве „Луча микрокозма“. Она се састоји из шест певања и накнадно додатог седмог дела, то јест посвете. Број седам заправо одговара тој Његошевој основној космолошкој идеји, јер је то број стварања. Његош радњу „Луче микрокозма“ измешта у небески простор и тамо трага за смислом, односно тражи одговоре о пореклу добра и зла у људима и у свету уопште.
„Луча“ готово 80 година од објављивања није имала правог тумача. Тек са појавом Алојза Шмауса и владике Николаја почињу тумачења и расветљавања овог спева. Можда је управо та недовољна јасност тих 80 година била разлог зашто је „Луча“ пала у сенку „Горског вијенца“. Свакако, „Луча микрокозма“, уз спевове „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“, представља трилогију, где Његош из три различита смера решава питања која су се тицала европске културе његовог времена, али и судбине српског народа. Она одређује модерну поетику, естетику и етику целокупне српске културе. Како би рекао Пекић: „Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде“, рекла је Катарина Милановић.
– Када је Његош у питању, оно што морамо на првом кораку да утврдимо, упркос владајућем ставу књижевне критике, рецимо Исидоре Секулић, која је била нежна поетеса прве половине двадесетог века или бруталног етичара Вука Павићевића који је такође тврдио да је Његош самородни мислилац. Ја пред вама се усуђујем да кажем, познајући дубину његовога дела, да он није самородни мислилац. Кроз њега је проговорило народно било једнога народа чији су дијапазони били епски, а то је српски народ. А српски народ је боготражитељки народ. Када погледате, најизвесније што је наш народ из себе дао, а то су епске песме, снага српских епских песама је снага „Илијаде“, с том разликом што „Илијада“ произноси ликове хероја античких који тријумфују, често брутално, и раде на афирмацији себе уз помоћ богова. Прототип античког јунака је Ахил који је после победе над Хектором вукао његово мртво тело по прашини око зидова Троје. А српски епови величају јунаке чији је карактер неподељен, који су директне вертикале према Богу.
„Луча“ је произашла из епског става нашег народа утемељеног на Јеванђељу, рекао је протојереј отац Радош Младеновић, приликом отварања изложбе.
