„ПРВО И ДРУГО СТАЊЕ ДИСАЊА“
У оквиру музејског програма „Савремена ликовна сцена“, у Замку Белимарковић, 23. августа отворена је изложба „Прво и друго стање дисања“ Милицe Антонијевић, академске графичарке и Душана Новаковића, фотографа. Изложбу је отворила Јелена Боровић Димић, коауторка пројекта. Она је публици представила уметнике.
Милица Антонијевић рођена је1973. године у Краљеву. Дипломирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, одсек Примењена графика, атеље Графика и књига, 1997. а магистрирала 2003. године на предмету Графика на истом факултету. Члан УЛУС-а од 1998. године. На докторским студијама је Факултета примењених уметности, на студијском програму Примењена уметност и дизајн. Ванредни је професор на предметима Цртање и Сликање на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Имала је преко тридесет самосталних изложби широм Србије. Освојила је бројне награде, два пута прву награду на Међународној изложби „Жене сликари“ у Мајданпеку, прву награду за графику на EX YU конкурсу, Галерија УЛУС, Београд, као и више откупних награда Министарства културе РС, Мала графика, Галерија „Графички колектив“, Београд…
– Ми смо спојили два циклуса. Мој се зове „Трагачи“, изворно, а његов „Собрање“ по цигаретама. Ми смо то спојили и изложбу назвали „Прво и друго стање дисања“. Моја прича се базира на рониоцима и на њиховој потрази за необичним, нестварним, неистраженим, неодокучивим… Боре се за дах, они роне да би истражили нешто ново, а самим тим морају да дишу дуплим капацитетом да би то открили. И онда је цела та борба за откривање нечег новог и борба за живот, у крајњој линији, ево и ова прича са короном и са борбом за дисање, за удах ваздуха да би човек преживео, сада је актуелније него икада. Што се саме технике тиче, то су графике које су рађене на преси за ручну штампу, на ручно рађеном папиру са необичним ивицама.
Никад нисам ронила јер нисам авантуристички тип. Воду обожавам. Визуелни сам уметник. Радила сам парове рониоце који се држе за руке. Интересантне су ми њихове силуете и вода коју представљам на разноразне начине, са травкама, коралима, мрежама. То је та моја прича коју радим од 2016, рекла нам је Милица Антонијевић.
Душан Новаковић рођен је 1973. године у Београду. Од 1997. до 2009. године живео је и радио у Паризу. Завршио је професионалну школу фотографије Icart Photo у Паризу, 2000. године. Члан је УЛУС-а од 2018. године са статусом самосталног уметника. Излагао је у Београду, Нишу, Лазаревцу, Крагујевцу, Шапцу… Освојио награду „Silver drum“ на интернационаслном фестивалу рекламе у Порторожу (Словенија), као и награду на 30. Јубиларној изложби малог формата, Галерија Културног центра Шабац.
– Сва моја инспирација долази из вербалног. Мени се слике стварају из вербалних конструкција које ја после тога визуелно обликујем. Већина најбољих ствари које сам радио произилазе из нечег што сам ја муљао по глави у облику мисли, па сам написао, па сам описао и онда сам га на крају урадио.
Фотографија је занат, али, понекад неко нађе начин да се изрази онако како се никад нико није изразио. Фотографија је једини начин који је човек нашао да заустави тренутак. Тај тренутак се никад више неће поновити. Фотографија има врло велику документарну вредност, каже за „Врњачке новине“ Душан Новаковић.
Проф. др Драган Бошковић о овој изложби каже: „…И Миличине и Душанове фигурације нису ни у каквој дијалектици плућа здрава/плућа пушача, ово није бронхијална онтологија. Ово није „Час анатомије“, нити постмодерни „Час дисања“… Људи у измаглици, дуванском диму, рониоци са боцама за кисеоник, бачени су не у свет него у нестајање. И то нема никакве везе са здрављем, болешћу, него са једним битним питањем уметничког израза – са смрћу. И једни и други, рониоци и пушачи, доведени су до крајњих граница сопствених бића и ухваћени у лиминалном моменту после кога нема више ничега. Или има. У смрти ћемо бити или пушачи, или рониоци, свеједно…“
М.Ст.Ј.
