Други дан 47. Фестивала филмског сценарија

Аутор:Врњачке новине

Други дан Фестивала филмског сценарија отпочео је гостовањем глумца Зорана Ћосића на Фестивалском радију, након чега је, у оквиру пратећег програма Фестивала у конференцијској сали хотела „Фонтана“, отворена је изложба под називом „Трагови једног времена: Филмски плакат 1980 – 1989“, у издању Филмског центра Србије.

Присутне је поздравио Саша Миленковић, директор Културног центра Врњачка Бања, који је истакао да је ово Трећи циклус изложбе у издању Филмског центра Србије, која је усмерена на плакате националне кинематографије осамдесетих година. Такође, изразио је задовољство што је и ове године на Фестивалу присутна једна оваква путујућа изложба, која ће своје место за излагање након Врњачке Бање, имати у Нишу током Филмских сусрета.

У прилог томе говорио је Дејан Дабић, уметнички директор Мартовског фестивала у Београду и организатор Филмских сусрета у Нишу, који је поделио своје утиске кроз ову изложбу.

– Осамдесета година приватно ми је била јако битна. Неколико занимљивих плаката те године заинтересовало ме је да се мало озбиљније позабавим југословенском кинематографијом. Ту спада неколико живописних плаката, међу којима су „Ко то тамо пева“, „Петријин венац“, један од атрактивнијих je плакат за филм „Посебан третман“ због ушприцане јабуке и при дну је била фотографија где Данило Бата Стојковић скаче у огромну криглу са пивом и драма и комедија Душана Ковачевића „Шта је то у људском бићу, што ме води према пићу“. Понекад нека ситница је довољна да вас одреди у животу. Тако су ти живописни плакати мене заинтригирали да пратим југословенски филм.

За потребе изложбе одабрани су филмски плакати филмова који су настали осамдесетих година прошлог века и који представљају значајна дела југословенске кинематографије, као што су „Маратонци трче почасни круг“, „Ко то тамо пева“, „Петријин венац“, „Мајстори, мајстори“, „Посебан третман“, „Како је пропао рокенрол“, „Бој на Косову“, „Лепота порока“, „Мирис дуња“, „Сок од шљива“,  и други.

Ова изложба представља траг времена и отисак осамдесетих година, при избору плаката водило се рачуна не само о томе који су најбољи и најбитнији филмови, већ и о томе који су плакати  добро дизајнирани и приказују баш време које обухватају осамдесете године.

Прва конференција у оквиру 47. Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи, одржана је традиционално тачно у подне у конференцијској сали хотела „Фонтана“. Модератори конференције били су Ђорђе Бајић и Зоран Јанковић, а присутнима су се представиле екипе филмова „Кома“ и „Пригушивач“, који су приказани првог фестивалског дана. Уобичајено конфереција је отворена приказивањем фестивалског билтена који бележи сва фестивалска дешавања од претходног дана.

Колико је изазовно и узбудљиво, а колико тешко писати сценарио у „4 руке“, објаснили су из перспективе  филма „Кома“ Вида Басара и Петар Јаконић, сценаристи филма који је своју премијеру имао управо пред фестивалском публиком у Врњачкој Бањи и који је као први приказан у такмичарској конкуренцији 47. Фестивала филмског сценарија.

Петар Јаконић, сценариста и режисер, истакао је да идеја за филм проистекла из тога шта би било да смо могли да преспавамо деведесете године 20. века, које представљају најтурбулентнији период после 2. светског рата на овим просторима и које су произвеле много драматичних ситуација, које је свако од нас доживео на различите начине. Циљ пројекта „Кома“ није да пружи одговор шта су узроци расула између 1990. и 1999. године, већ како су рефлексије тих догађаја утицале на распад једне породице.

Вида Басара, сценариста филма, истакла је да захваљујући успешној сарадњи са Петром Јаконићем која датира већ четрдесет година када је одрађен први заједнички пројекат, успостављен је разрађени систем где свако користи оно што му боље у том тренутку лежи. У филму „Кома“, Вида Басара је била задужена за породичне и међуљудске односе, док  је Петар Јаконић био задужен за трилер линију, радње везане за бављење службама, мелодраму.

Глумачки део филма „Кома“ на прес конференцији представљали су Небојша Прибићевић и Милица Јанковић, који су изразили захвалност што су могли да сарађују са сјајним колегама, и додали да су све смернице добили на читајућим пробама, које су им значиле да осете улоге које су им додељене.

Филм „Пригушивач“ је такође имао премијеру у Врњачкој Бањи. О раду на овом филму из угла режисера  и перспективе одсутне сценаристкиње Наталије Мусић, говорио је млади режисер Горан Николић. Своје утиске са снимања овог филма пренели су и глумци Бранко Видаковић, Даница Радуловић, Зоран Ћосић, Мирослав Јовић, Јелица Ковачевић и Анђела Кузмановић, који су веома задовољни сарадњом коју су имали на овом остварењу.

Редитељ Горан Николић  истакао је да је из серије настао филм у монтажи, и да се идеја филма није јавила раније него у току рада на серији. Додао је да се у ходу десила идеја око филмског наратива и добиле су се додатне филмске сцене, које у оквиру серије могу да се придруже и да се са њима направи нови наратив.

Заслуга за постављање бата за филм припада Наталији Мусић, а печат на то како ће филм дефинитивно игледати припада Горану Николићу. Оно што је специфично за причу филм – серија у овом конкретном случају је да је у филму једно разрешење, а у серији потпуно друго и то је био велики изазов приликом склапања наратива. У средишту „Пригушивача“ је млади перспективни студент књижевности који почиње да сумња у своје окружење након смрти оца, као и да није умро природном смрћу, него да га је неко убио.

Део Фестивала су и књижевне промоције, тако је у Народној библиотеци „Др Душан Радић“, 13. августа одржана промоција најновијих издања Филмског центра Србије. Представљене су три књиге које су појавиле од почетка ове године, и то: „Српски филм: Педесете“, аутора Саше Радивојевића, „Критички водич кроз српски филм 2018 – 2022“, аутора Зорана Јанковића и Ђорђа Бајића, као и дело „Мало изнад тла (Срђан Карановић о својим филмовима)“, где је разговор водио и приредио Стефан Арсенијевић. Модератори промоције нових издања били су Ђорђе Бајић и Зоран Јанковић.

Књига „Мало изнад тла“ је књига разговора у оквиру које Срђан Карановић прича о својим филмовима, а његов саговорник је Стефан Арсенијевић, сценариста и редитељ. Ову јединствену књигу чини једанаест разговора у којима Карановић отворено и искрено разговара с колегом редитељем Стефаном Арсенијевићем о својим дугометражним играним филмовима. Разговори хронолошки прате Карановићеву филмографију, представљајући драгоцен увид из прве руке о настанку ових филмова, о креативном процесу, о уметности режије, о дилемама, препрекама и одлукама које је као редитељ доносио. О Карановићевој потреби да из филма у филм увек буде другачији. Ова књига говори и о једној турбулентној епохи, сагледаној из посебног, личног и професионалног угла, о једној земљи и о њеној кинематографији које више не постоје.  Стефан Арсенијевић је студент Срђана Карановића, тако да ово дело представља врло занимљив спој студента и колеге, који на неки начин испитује свог ментора и узора, и води га кроз хронологију својих филмова. Сам наслов књиге (Мало изнад тла) преузет је из дела одговора у разговору у чијем фокусу је филм „Сјај у очима“, где Карановић признаје да је желео причу о избеглицама и све то “дигне у форми… мало изнад тла, и да претвори у форму једне модерне бајке, која ће бити убедљива, али ће и уливати и неку наду да људи побеђују предрасуде својих предака и рођака”.

Према речима Зорана Јанковића, сви који поштују стваралаштво Срђана Карановића, имају овде шта да пронађу и књига може бити веома занимљива када се дође до редитељске размене током разговора где се тражи појашњење шта је филмски језик био некада, а шта је сада из перспективе Стефана Арсенијевића, и колико је жртава потребно да би се на крају створио један дугометражни играни филм који по Карановићевом суду увек мора бити окренут и усмерен ка публици.

Кроз књигу „Српски филм: Педесете“, аутор Саша Радивојевић, желео је да прикаже значајна остварења домаће кинематографије снимљена током педесетих година 20. века, а која су током наредних деценија прилично занемарена. Према речима аутора, ти филмови су биле прве филмске слике које је у најранијем животном добу могао да види. Телевизија је била ослоњена на такву врсту продукцију и филм „Чудотворни мач“ из тог периода је био тај који је веома важан за децу и тинејџере. О мотивима за рад на књизи, аутор је истакао да треба изградити свест и погледати оно што се дешавало пуно раније, и да је ово прилика поново вратити ту генерацију филмова у фокус. Саша Радивојевић је посебно нагласио да су педесете године интересантне због уређености и потребе да се конституишу жанрови, за све што је везано за формуларност и што прецизнију организацију приче. Сужен је био приступ медијима, тако да је филм био пуно важнији.

Према речима Радивојевића, никада више након педесетих година, филмски редитељи нису морали да одговоре на задатке које су имали редитељи из тог периода, а то су да у исто време буду идеолошко исправни, популистични и разумљиви, да буду фабуларно  прегледни и естетски релевантни.

Генерације редитеља који су радили педесетих година припадају генерацији која се зове „Велика генерација“, то су људи који су прошли кроз ратно искуство и то је допринело њиховом ранијем сазревању, и када се то има у виду крајње је неправедно занемарити их, додао је Саша Радивојевић.

Само један филм из овог периода је рестауриран, и то филм „Поп Ћира и поп Спира“, заато што је то први колор филм у Србији.

Књига „Критички водич кроз српски филм 2018 – 2022“,  чији су аутори Зоран Јанковић и Ђорђе Бајић, а чији је предговор писао Иван Велисављевић, представља наставак књиге „Критички водич кроз српски филм 2000 – 2017“ која је имала велики успех. Ова књига аутора који су српски филмски критичари са вишедеценијским искуством, садржи критичке текстове о свим српским дугометражним играним филмовима приказаним у биоскопима и на фестивалима током протеклих пет година.

Зоран Јанковић, један од аутора истакао је да је олакшавајућа околност била та што су се критички бавили филмовима из скорије прошлости, тако да је оно што је представљало велики проблем у „Критичком водичу кроз српски филм 2000 – 2017“, а то је провера података, прибављање фото и друге опреме, сада било много лакше. Проблем су представљали критеријуми по којима је требало уврстити одређени филм, зато што се у међувремену променио приказивачки оквир, тако да су се појавили филмови који су се приказивали само на фестивалима. Олакшавајућа околност за ауторе свакако је била та што су већ имали постављени оквир за први „Критички водич“.

У овој књизи се нашло 85 филмова, с тим да је период короне донео само десет филмова у тој години, тако да би тај број био и већи да није било тог застоја. То није мали и безначајан број, тим пре што нова књига обухвата  протеклих пет година, док је претходна обухватала осамнаест. Све то говори да у српској кинематографији има све више дугометражних играних филмова а што је, наравно, последица ширег пробоја новијих технологија, али и приказивачких могућности.

На Тргу културе одржан је кабаре филмске музике „Друга страна филма“ по тексту Нине Ћосић (обоа и глас) у извођењу реномираних музичара: Хермналине Миресковић (виолина), Наташе Лишанин (виолончело), Срђана Лишанина (контрабас) и Јеврема Ћосића (гитара) уз учешће глумца Александра Лазића. Публика је уживала у интерпретацији незаборавних хитова из култних филмских остварења: „Амаркорд“, „Мисија“,  „Жаока“, „Џејмс Бонд“, „Кабаре“, „Грозница суботње вечери“, „Петпарачке приче“, „Топ ган“… Александар Лазић је својом причом и питањима подстакао на размишљање и оставио публици тему за маштање уз филмску музику која је изашла из оквира филма.

Другог дана Фестивала приказани су филмови: „Вучје бобице“, сценаристе Тоде Николетића, у режији Сретена Јовановића; „Кристина“ за који сценарио потписује Миланка Гвоић, док је за режију задужен Никола Спасић, те филм „Уста пуна земље“ где се за сценарио и режију побринуо Младомир Шуриша Ђорђевић.

У завршници другог дана ФФС, такмичарског програма, публика је имала прилику да гледа филм „Ко жив ко мртав“, сценариста Радета Ћосића и Марка Бацковића, у режији Радета Ћосића. Приказан је и филм ван конкуренције „Олуја“. За ову ратну драму сценарио је написао Милош Радуновић који је уједно и редитељ филма.

                     Екипа филма „Вучје бобице“

Публици су се поклонили глумци: Јелица Ковачевић, Симон Јегоровић, Весна Станојевић, Раде Марјановић, Душан Радовић, Димитрије Илић, Бранко Видаковић, као и Иван Јегоровић, креативни продуцент, Јелена Миљуш, продуцент, Александра Арванитидис, анимација и ефекти, Сретен Јовановић, редитељ – део екипе филма „Вучје бобице“.

На сцену су изашли и актери филма „Кристина“ глумци: Кристина Милосављевић, Марко Радишић, Никола Булатовић, Бранислав Унгиновић, Никола Спасић, редитељ и продуцент и Миланка Гвоић, сценариста и продуцент.

Публика је поздравила екипу филма „Уста пуна земље“: Здравку Кулиер, костим и глумце: Николу Марковића, Андрију Ковача, Анисју Гавриловић, Марка Тополовачког, Дину Вучај, Тамару Милојковић, Марјана Апостоловића, као и Огњена Петковића, помоћника редитеља, Данијелу Кулијер, асистента редитеља.

Публици се поклонио и Милош Радуновић, редитељ и сценариста филма „Олуја“.

Протагонисти филма „Ко жив ко мртав“: Раде Ћосић, Стефан Јевтовић, Драгана Мићаловић, Теодора Бјелица и Тијана Печенчић са делом свог тима награђени су бурним аплаузом након пројекције филма.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on skype
Skype
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on skype
Share on email
ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ