Нађа Бурмаз завршила је средњу Музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Краљеву, одсек српско традиционално певање и свирање у класи професорке Софије Грачанац са највишим оценама и великим бројем награда. Љубав према музици усадили су јој родитељи који се баве професионално музиком, али је њен унутрашњи свет усмерио ка будућем занимању. Тренутно је бруцош Музичке академије у Београду, одсек етномузикологије и етнокорелогије, као једна од осморо у Србији које покреће љубав према музици која нам је у традицији и генима.
—Одмалена сам била у том музичком свету, свирала виолину у нижој школи, сада клавир, учим фрулу и певање и све то ме је одвукло од жеље да изаберем психологију и усмерило на Академију. Пријем је био тежак и захтеван јер је било различитих предмета који су морали упоредо да се спремају, али то што нас је четири уписало из школе у Краљеву сведочи да смо имали сјајне професоре и да смо се за ово припремали током целог школовања, а не тих неких пар месеци. Видим себе као етномузиколога, као неког ко се бави српском традицијом, али ипак чекам први октобар да видим како ће изгледати студирање и где би то могло да ме поведе, односно како ћу се снаћи, каже Нађа.
Када у кући „пусти глас“ његовом силином буду затечени и они који је свакодневно прате. Снагу јој, ипак, дају они који буду пуни емоција и импресија после концерта и првог сусрета уживо са овом врстом музике, а највише ужива у сарадњи са људима.
—Наш смер је имао и праксу на терену где ми, етномузиколози комуницирамо са различитим људима, слушамо приче и песме, изводимо заједно и та интеракција ми је најдража. Старије колеге кажу да ће такав бити и рад на факултету, са искусним професорима, али и са гостујућим предавачима који су „име“ у овој струци, прича даље врњачка чуварка традиције.
Гени, таленат, љубав и рад осигурали су јој успех и трасирали пут који, свакако, није свакидашњи.
— Традиција је, несумњиво, најважнији идентификатор националног идентитета неке земље. Народни обичаји, народна музика, народни плесови, генерално – народни фолклор једни су од њених чиниоца и представљају главну спону између „некада“ и „сада“. За мене српска традиција представља не само богатство културне баштине Србије, већ и темељ српства, укључујући обичаје, фолклор, музику, храну, али и многе друге елементе који чине идентитет нашег народа. Традиционално- народно певање игра важну улогу у очувању српске традиције и представља важан део културне баштине. За мене, српска песма представља још један зачин музичкој сцени јер, не само што преноси традицију на нове генерације, већ и ствара јединствену атмосферу, а поред тога и промовише различитост у музичком свету и отвара нова врата константним мењањем и унапређивањем, каже ова сјајна млада талентована девојка након промишљања у настојању да појасни своју љубав и професионалну оријентацију.
