Јавно извињење због тога што…

К А О     Д А     Н И С А М     Ж И В

Историја не почиње са онима који су актуелни + Повратак избрисаног…

Током септембра, у салону врњачке библиотеке постављена је изложба ,,Уз двестоти број Врњачких новина”. Ову изложбу прати и каталог. Јавни су како изложба, тако и каталог, па су као такви и подложни суду и коментарима јавности. На изложбу сам позван телефоном. Чак су ми и тражене неке фотографије из регистратуре мог документарног серијала Библиофонотека. Чему сам се одазвао и уступио неколико, од којих су одабране две. На све скупове долазим раније, па сам тако учинио и сада. Када сам погледао каталог, прочитао сам састав прве редакције и ове садашње, ко су све били уредници, имена и презимена првог и актуелног директора новина. Међутим, ко су били директори између њих двојице нема. Значи, као да нисам био жив ни онда, а још мање сада. Није поента у томе да се организује што више изложби како би поред нечијег имена стајао велики број приређених манифестација. Суштина треба да буде у концепту и структури садржаја изложбе и каталога. Када пишете каталог или монографију, када организујете изложбу, ако не наведете и једно једино име или битан податак, онда вам се све то што сте радили сруши као кула од карата, а камоли када не наведете све директоре новина између првог и актуелног, што је могло да стане у свега три реда и да не представља проблем приликом прелома и мирна Босна. Али авај, Босна никад није мирна…

Каталог мора да буде тачан, комплетан и потпун јер остаје као јавни документ о једном јавном догађају и једном времену. У претходном периоду, у неколико наврата, на то сам указивао равнатељу библиотеке. Паралела. Портрет Драгог Јовановића, злогласног градоначелника Београда за време Другог светског рата, налази се у скупштини, у нашем главном граду и није склоњен, иако је чинио зверства. Док сам гледао тај каталог и беснео, рече ми колегиница – Па, добро, није битно… Навешћемо те…. – Када, кад умрем, па постхумно…!? Нека, хвала! Тада ми не треба, – одговорио сам јој и демонстративно напустио изложбу пре отварања. Таквим начином рада стижемо до релативизације поступка вредновања и система вредности свега постојећег. Истине, културе сећања и историје, рецимо… Овамо, са друге стране, залажемо се за све три. Као директор Врњачких новина у два, не тако дуга мандата, написао сам више текстова од најмање двојице уредника тог листа са списка а да и не помињем колико сам текстова објавио у њима као новинар, углавном из области културе и спорта. Извињавам се што нисам препричавао туђе животе, немајући ништа своје, па штампао књиге о државном трошку. Извињавам се што нисам раније излазио са посла око пола један и што ми главна дилема тада није била да ли да одем на чорбицу код Коче или у Истру. Нисмо сви једнаки. Нисмо сви радили исто. Е, баш због тога требало је да сви директори буду наведени у каталогу, као што су поменути и сви уредници! Због различитости, због хиљаду цветова…

Извињавам се што сам, када сам одлазио са те функције, платио све рачуне: за струју, воду, смеће, телефоне, папир за новине, штампарији за штампање, све таксе, порезе и доприносе. Извињавам се и што су свим запосленима биле исплаћене све плате и друге припадајуће зараде, без кашњења. Извињавам се и што сам у неколико наврата запосленима исплатио тзв. 13. плату. Грдно се варате ако мислите да је све то био новац из општине. Маркетинг РВБ и Врњачких новина, чији сам директор био, зарадио је добар део тих новчаних средстава, па су те тзв. 13. плате исплаћиване свим запосленима у једнаком износу од хигијеничарке до мене. Чак ме је, у време постојања СДК, један од чувених стручњака и инспектора звао на ,,рибање” због тога. Кад њему тада, у сред СДК, нисам шинуо једну здраву, васпитну, српску, кафанску шамарчину да се утроња, нећу никоме. Коинциденција је управо и та што је СДК била на садашњем горњем спрату врњачке библиотеке, улаз са друге стране.

Скоро читав живот радио сам за државу а тај лик се нашао да државу штити од мене!? Једна од првих лекција које сам научио на Правном факултету била је да користим сваку могућу правну празнину и тзв. дозвољено заобилажење правних норми. РВБ и Врњачке новине су тада зарадиле поприлично новца. Неким пословним партнерима за извођење радова у ентеријеру и на екстеријеру платио сам рачуне, иако су се они рекламирали на основу уговора о компензацији, потом сам од њих преузео тај исти новац у кешу и поделио запосленима једнаке износе јер су они то и зарадили. Свима исто, с капе, на капу. Спискови запослених са њиховим потписима да су новац примили су још увек код мене. За сваки случај, мада је све већ увелико застарело а и неки крунски сведоци су почивши. Можда то некоме делује и ултралевичарски, али као либерални неонадреалиста, дадаиста, постмодерниста и клокотриста, по вокацији, у уметности, ја то тако волим. После мог другог мандата, новокомпоноване велможе у Обор Кнежевини гонили су ме кривично али сам и тај поступак решио у своју корист и ослободио себе самог, бранећи се без адвоката. То судско решење о ослобађању од кривице и престанку гоњења снабдевено је клаузулом правоснажности и извршности већ деценијама, тако да нисам узалуд дипломирао на Правном факултету и чувам га као драгу успомену. Једино ми је жао што нисам захтевао јавност судског поступка, на шта сам имао право. Каква би то емисија или судска хроника била, па макар и за ,,Џ”!

То је био прави театар апсурда јер су ме кривично гонили налогодавци оних новокомпонованих властодржаца који су управо примили  тзв. 13. плате. Поносим се и данас што нико пре и после мене није кривично гоњен као директор Врњачких новина, посебно имајући у виду какви згубидани су све то покренули а гадим се оваквог каталога у коме онако олако нису наведена имена свих директора! Извињавам се и што РВБ и Врњачке новине у време мојих мандата нисам довео до стечаја. Извињавам се што нисам написао и потписао ниједно решење о отказу. Извињавам се што сам запошљавао младе људе из нашег места. Неки од њих раде и данас у Врњачким новинама и ВРТ–у. На њиховим решењима о сталном радном односу се још увек налази мој потпис. Можда се осушио али није избрисан. Са друге стране, мени лично, није потребно ничије извињење. Упутство за употребу овог јавног извињења: Предлажем да га објавите у целости. Уколико то не учините, има ко хоће и једва чека. Овим јавним извињењем завршавам сваку даљу полемику на тему изнуђену нечињењем јер је у вашем интересу да се преписка не претвори у наставак филма Јесен Чејена (The Cheyenne autumn). Уколико и дође до наставака, биће то за мене деликатно али за многе болно и тешко, јер располажем са стотинама података из хронике врелих лета Малог Места Лековитих Вода, те прикривених тајни биографија наших младости, које се оваквим брисањем пред сопственим очима распадају. Без срдачности и без поздрава!

Зоран Рајић

ОДГОВОР:

Културни центар и Врњачке новине нису организатори изложбе у Библиотеци поводом 200. броја часописа Врњачке новине, нити су аутори каталога.

Са задовољством смо, као гости, присуствовали изложби која је окупила и неколико старијих колега и сарадника. Захвални смо на труду аутора изложбе која је на леп начин уоквирила 17 година постојања Врњачких новина као часописа.

Редакција