На падини Црквеног брда, у непосредној близини врњачке цркве, у богатом архитектонском наслеђу које испуњава овај предиван природни амбијент, налази се, између осталих, и вила ,,Јела”. Ваљало би кренути у лагану шетњу и обићи овај објекат у марту при првим назнакама надолазећег пролећа и сетити се власника. Очараност при првом погледу на ову велелепну грађевину не нестаје тако лако из сећања посматрача. Ваљда је то и због тога што се сунчеви зраци лако мешају са бојом фасаде будећи магију неког другог времена, а можда и због тога што се осећа присутност чаролије песништва. Ову вилу су посећивали песници, вероватно су и читали своју поезију, опијени свежим ваздухом у романтичним врњачким вечерима са чашом вина у руци, уживајући у дугим разговорима. Овде је под зрацима сунца, исто тако, на тераси или можда у башти, често седео писац стварајући своје дело, тражећи можда и инспирацију у кратким предасима загледан у своју околину док је до њега допирао звук птица, црквеног звона или хора који је певао приликом богослужења.

Драгутин Ј. Илић (1858-1926) био је истакнути српски књижевник, драмски писац, песник, новинар, правник и политичар. Потиче из угледне београдске породице добро познате у књижевним (песничким) круговима. Његов отац био је Јован Илић, а брат чувени Војислав Илић, један од истакнутијих представника српске модерне. Мало је познато да су и остала његова два брата – Жарко и Милутин – писали песме, а сестра Милица је поседовала велики таленат за певање; поред ње, имао је још две сестре Божану и Јелицу.
Драгутин је доста писао под утицајем руских класика које је и преводио. Писао је у романтичарском маниру транспоновања стварности и живота у својим делима. У српској књижевности биће упамћен као творац прве научнофантастичне драме – ,,После милијон година” (1889). Такође, између осталих, ваља издвојити и драме ,,Вукашин” (1882) и ,,Женидба Милоша Обилића” (1898). Скоро половина његових текстова извођено је на сцени Народног позоришта у Београду. Драма је била примарно интересовање у његовом стваралаштву али писао је и песме, приповетке, романе. У његовом песничком опусу издваја се збирка ,,Песме” (1884), писана у романтичарском тону са примесама усмене, народне лирике. Његова поезија, иако доста занемарена у сенци драмских текстова, књижевна критика ће оценити управо као ,,драмско певање”.
У политичком сукобу Милана Обреновића и краљице Наталије, стао је на страну краљице због чега ће и емигрирати у Румунију једно време. Наиме, неће то бити једини пут када ће због политичких сукоба мењати не само места већ и државе у којима ће живети. Био је оштар критичар политике Милана Обреновића, насупрот томе, наклоност према краљици можда најбоље илуструје чињеница да је 1923. године у наставцима објављивао дело ,,Роман краљице Наталије”. Његов можда најзначајнији роман јесте историјски роман ,,Хаџи Ђера” (1904), затим роман ,,Хаџи Диша” (1908) и други.
Поред богатог књижевног опуса, уређивао је и неколико часописа као што су: ,,Србадија”, ,,Преодница”, ,,Балканска вила”, ,,Велика Србија”, ,,Бранково коло”, ,,Православни исток” и други.
Вила ,,Јела” сазидана је у периоду између 1905. и 1906. године у време великог интересовања тадашње српске елите за подизање објеката у Врњачкој Бањи. У питању је спратни објекат масивне грађе са карактеристично избаченом шестоугаоном кулом са једне стране. Сам објекат је врло занимљиве геометријске конструкције са богатом декорацијом, видљивом и упечатљивом и данас на оштрим ивичним деловима фасаде око прозора и терасе која је сада затворена. Име јој је дао по својој супрузи Јели, али и по братаници Јели (Јелици) ћерки великог Војислава Илића. Драгутин са својом супругом Јелом није имао деце па је тако и сама вила мењала више власника и станара. Након Драгутинове смрти, а потом и смрти његове супруге Јеле, тестаментни наследници виле били су угледни академици и лингвисти Милка (унука Војислава Илића) и Павле Ивић.

Књижевна критика је доста запоставила Драгутина Ј. Илића, томе доприноси и чињеница да га велики књижевни критичар Јован Скерлић доста занемарује у својим разматрањима о историји српске књижевности. У месецу марту када се навршава још једна годишњица од смрти овог изузетног књижевника (1. март), када се ближи пролеће и Међународни дан поезије (21. март). Ваљало би се присетити овог великог уметника и дати простора макар једној његовој песми како бисмо га сачували од заборава и пробудили интересовање за његово стваралаштво.
Текст: Предраг Ракић, проф. српског језика и књижевности и кустос Музеја бањског лечења
ПРОЛЕЋЕ
Трепери тихо ветрић лак,
Жубори поток сјајни,
Кроз свежег јутра топли зрак
Глас песме хори бајни.
Животим новим дише све:
Кроз грање ветрић вије, –
Куд такне крилом свуда се
По један листак свије.
То мајска зора доходи,
Под круном шареног цвећа,
Кроз поља, горе проходи
На крилу премалећа.
Хеј, како гори зорин зрак,
С истока што се креће,
Пред њиме ноћи густи мрак
Западу тамном леће.
И пастир ено радостан
Оставља мирно село,
Са фрулом здравећ мајски дан,
Он гони стадо бело.
С врхова мрачних планина
Потоци бистри журе,
И посред росних долина
Све даље, даље јуре.
Весело тице дижу пој,
Пролећа здраве дане,
Лептира златних трепти рој
У зраку зоре сјајне.
Лагане ласте шире лет
Са југа, плодних поља,
Цвркутом слатким здраве свет,
И вију гњезда своја.
Вихора бесног где је јад
Ледена зима свила,
Пролетњи ветрић тамо сад
Лагана шири крила.
И као момчић несташан,
Час кроз жбун хитро пирне,
Час ружи мајској кроза сан
Румено лице дирне.
Час летне ладном потоку
И бистре вале жури,
Замути воду дубоку
Па даље, даље, јури.
Час с гора диже маглен прам,
Кроз село отуд леће,
И песмом својом ено сам
Веселе моме креће.
Несташан шушне око њи
С чела им косу шири,
Ил’ крадом отуд полети
У недра да завири.
А оне смејом веселим
Рукама недра бране,
Ал он већ крилом несташним
С недара раскри тајне.
Па за тим летну даље он,
Несташко пун немира,
Истоку, куда небосклон
Дунавске вале дира.
Уз жубор вала лаганог
Да и он песмом слави,
На златним вратма двора свог,
Када се сунце јави!
(18. март 1883. године)