МИОДРАГ ГРБИЋ , археолог
У оквиру едукативног пројекта „Приче о времену“, кроз програм „Велики српски научници“, 12. августа у Замку културе одржано је предавање о археологу Миодрагу Грбићу, који у нашој земљи није био довољно познат. Предавање је одржала Дивна Грбић, кустос саветник Музеја града Новог Сада.
Према њеним речима, био је свестран археолог.Први је установио основне фазе неолита у нашој земљи и на тај начин поставио темеље релативне хронологије – према којој је старчевачка најстарија неолитска култура у Србији. Открио је и нашу најмлађу неолитску културу названу према месту налаза Винча-Плочник група.
У својим истраживањима Грбић је следио принцип откопавања споменика у целини, на великој површини, како би био приступачан и разумљив не само стручњаку него и широј публици. Археолошке локалитете је сагледавао као комплексне споменике културе, који имају вредност не само за археолошку науку него и за читаво друштво, посебно за туризам.
Др Миодраг Грбић припада генерацији првих школованих археолога у Србији формираној између два рата, генерацији која је уз професоре Милоја Васића и Николу Вулића, започела научна истраживања наших до тада неоткривених налазишта. У родном граду, Сремским Карловцима, Грбић је вршио прва археолошка ископавања далеке 1927. године. Остварио је низ великих научних захвата, а међу најзначајнијим су Старчево и Плочник, локалитети који су постали појам у хронологији балканског неолита, којима је он дао своје, данас у науци углавном прихваћено тумачење.
Према усменом предању, преци Миодрага Грбића воде порекло са Космета, из околине Призрена. Дошли су у некој од сеоба, а у првим деценијама 19. века настанили су се у Сремским Карловцима. Миодрагов отац, Александар – Аца Грбић, варошки канцелиста (чиновник) бавио се и виноградарством, а мајка Зорка, рођ. Михаиловић, била је домаћица из Попинаца.
Након завршетка Српске народне основне школе (1912), у родном граду похађа и гимназију, сем три разреда која је за време I светског рата приватно полагао у класичној гимназији у Осијеку. Матурирао је са одличним успехом 1920. на класичној Српској великој гимназији у Сремским Карловцима, где је, према његовим речима, стекао прва сазнања о археологији „на часовима историје код најомиљенијег професора Николе Радојчића (потоњег академика и професора универзитета). Он је на излетима око Сремских Карловаца, са Лаке стазе у пољу Карашу прикупљао неке старине које су нас као ученике импресионирале.“
Уписао je историју и географију на Карловом универзитету у Прагу, са намером да постане карловачки професор, али се предомислио и прешао на студије археологије са историјом уметности. Био је бриљантан ђак Лубора Нидерлеа (Lubor Niederle), тада чувеног слависте код кога је одбранио докторску дисертацију 1925. године. Драгоцено искуство на пољу археологије стекао за време студија, радећи у Народном музеју, Археолошком институту и семинару за археологију Универзитета у Прагу, где му је нуђена универзитетска каријера, али он се ње одрекао и вратио домовини да помогне изградњу општег, а посебно научног лика земље. Говорио је немачки и чешки, а служио се француским и енглеским језиком. Познавао је латински и грчки.
По повратку из Чешке Грбић долази у Београд где бива постављен за асистента при катедри за историју уметности Филозофског факултета, а потом на позив Радослава Грујића за кустоса приправника Археолошког музеја у Скопљу. Убрзо се враћа у Београд и ради као кустос Хисторијско-уметничког музеја, а потом Музеја Кнеза Павла (како се тада звао Народни музеј), помажући професору Владимиру Петковићу да се обнове музејске збирке (тешко оштећене у Првом светском рату) и истражујући неолитска и античка налазишта у Србији и Македонији: Плочник код Прокупља, Ботош код Зрењанина, Старчево крај Панчева (у сарадњи са Фјуксом и Ерихом представницима Смитсониан института из Америке), Градина код Доњих Петроваца (античка Басијана), Хераклеја Линкестис крај Битоља и др.
Као кустос музеја добио је два висока одликовања, Орден Светог Саве петог реда, којим га је 1934. одликовао краљ Александар I и Орден Југословенске круне петог степена, којим су га одликовали краљ Петар II и краљевски намесници 1938, а од француског Министарства просвете добио је Титулу витеза академске палме 1939. године.
Почетком Другог светског рата постављен је за управника Музеја града Београда, а његовом иницијативом основан је Градски завод за чување старина (тада прва установа за заштиту споменика код нас, мада у ратним приликама није много могла учинити). Када је у Музеју Кнеза Павла организован течај за студенте археологије и историје уметности, попут потоњих академика Милутина Гарашанина и Дејана Медаковића, чије су студије због рата биле прекинуте, Грбић је предавао праисторијску и античку археологију (полазници течаја су били на неки начин заштићени од принудног рада и слања на фронт). Због неостварене амбиције да постане професор универзитета, Грбић прихвата да буде изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, мада он није радио током рата (што му је касније највише било замерено од колега и комунистичких власти).
Такође, као референт за музеје и старине при Министарству просвете, Грбић заједно са Радославом Грујићем и бароном др Рајсвицем (dr Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz), референтом при немачком штабу задуженом за наше старине, учествује у спашавању Светих моштију кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира 1942. године. У Саборној цркви, мошти су свечано дочекане и похрањене, а много година касније Грбић је као спасилац помињан у молитвама.
Због ових активности током рата[1], Грбић по ослобођењу, остаје без службе и бива позиван на саслушање код комисије за ратне злочине. Кратко време је провео у притвору, али није кажњаван. У тешким послератним приликама, са сином Богданом и супругом Надом (рођеном Недељковић из Земуна) живео је код оца у Карловцима, бавећи се виноградарством. Потом је радио као покрајински секретар Народних универзитета Новом Саду и референт за музеје и старине при Покрајинском повереништву за просвету, а 1948. прелази у Војвођански музеј, где је уредио модерну музејску поставку.
За научног сарадника Археолошког института САНУ у Београду постављен је 1949. Године, а десет година касније добио је звање научног саветника (радећи све до своје изненадне смрти 1969).
Као руководилац радова Грбић учествује на истраживању римске некрополе у Јагодин Мали код Ниша и комплекса римских вила са вртовима у Медијани код Брзог Брода. Грбићевим залагањем започета су 1957. систематска ископавања у Сремској Митровици. У надлежности Археолошког института из Београда радовима је руководио Миодраг Грбић (1962-1969). Ископавања су показала да се испод целе Митровице налазе остаци античког Сирмијума (Sirmium), који је био опасан градским бедемима, што се раније само наслућивало на основу случајних налаза. Истраживања су дала резултате од прворазредног значаја. Откривени су и истражени остаци античког града, а значајнији објекти су конзервирани и презентовани као споменици културе. Од 1968. године истраживања у Сирмијуму вршена су у оквиру сарадње са америчким институтом (Smithsonian Institution) из Вашингтона. Директор Југословенско-америчког пројекта био је Миодраг Грбић, све до своје смрти. У годинама које следе Сирмијум постаје једна од првих археолошких школа у нашој земљи, где су млади стручњаци на обради пронађеног материјала стицали драгоцена сазнања, међу њима и Петар Милошевић, који је о Грбићу забележио: „Доктор Грбић је драгоцени преговарач, бар у смислу опсенарства, јер наши политичари нису научили да разговарају са човеком тако бујне елоквенције и сремскокарловачког шарма. А доктор Грбић успешно користи баш ту локалну, интимистичку црту с којом се тако лако и жедан преводи преко воде.“
Научна делатност др Грбића била је базирана на проучавању хронологије и настанка неолитских култура на Балкану. Први је установио темеље релативне хронологије. Открио је и први детерминисао старчевачку културу, као нашу најстарију неолитску културу. Као веома способан организатор истакао се у организацији великих археолошких локалитета.
Упоредо са истраживачким бавио се и музеолошким радом, учествујући у оснивању и уређењу музеолошке делатности у Србији, посебно у Војводини. Веома значајан је његов педагошки рад на стварању и афирмацији младих кадрова. Много је радио на популаризацији научних резултата наше археологије у земљи и ван ње путем публикација, предавања као и организације и учешћа на многим конгресима у Хамбургу, Риму, Паризу, Напуљу, Загребу. Кратко је боравио и у Америци током 1968. године, као гост њујоршког Универзитета. Грбићевом иницијативом на радио Београду емитована је недељна емисија „Трагом давне прошлости“ са научно популарним темама из археологије. Једна од многих Грбићевих неостварених идеја била је да напише сценарио за филм о Константину Великом.
Био је члан многих удружења у земљи и иностранству: редовни члан Историјског друштва у Новом Саду, члан Ротари клуба у Београду, стални члан- сарадник Матице српске у Новом Саду, дописни члан Југословенске академије знаности и уметности у Загребу, дописни члан Немачког археолошког института, Италијанског института за праисторију и Британског праисторијског друштва. Један је од оснивача Археолошког друштва Југославије и члан Сталног савета Међународне уније за пра- и протоисторијске студије. Бавио се редакцијским радом (уређивао је Уметнички преглед, Старинар, Archeologia Iugoslavica) и превео са чешког дело Лубора Нидерлеа „Словенске старине.“
За Међународну унију академија Грбић је у заједници са професором др Николом Вулићем издао свеску о Народном музеју у Београду „Corpus Vasorum Antiqorum“ (1937). Посебна штампана дела Миодрага Грбића су: Плочник, праисторијско насеље бакарног доба (1929); Одабрана грчка и римска пластика у Народном музеју у Београду (1958); Породин каснонеолитско насеља на тумби код Битоља (1960).
Др Миодраг Грбић умро је у Београду 30. јуна 1969.године. Урна са његовим пепелом почива у породичној гробници у Сремским Карловцима.
[1] Своју делатност током рата објашњавао је речима: „Ја нисам био војник, и нисам знао са оружјем да рукујем али сам знао да је у борби култура моћно оружје, и да она најбоље и најтрајније чува поједине народе кроз векове од туђе поробе“.
