РЕАЛИЗОВАН ПРОЈЕКАТ “ПРИЧЕ О ВРЕМЕНУ“

Срећко Станојчић

Пројекат„Приче о времену“, кроз четири предавања о великим српским научницима, завршен је 26, августа у Замку културе предавањем академика Видојка Јовића о академику Вукићу М. Мићовићу.

ВУКИЋ М. МИЋОВИЋ (1896 – 1981) Хемичар, академик

Академик Видојко Јовић

У  уводнику самог предавања о великом српском хемичару Мићовићу, академик Јовић је рекао да је за оне који се баве природним наукама , у питању један филозофски поглед на свет, као посебан начин  посматрања природе и света око нас. Његова приступна беседа у САНУ, 2010. године имала је наслов „Геохемијски поглед на свет“.

Један од великана наше науке, према речима академика Јовића, јесте и Вукић Мићовић, човек несвакидашње биографије и несвакидашњих достигнућа, а нажалост, многи у нашој земљи то не знају. Био је један од најзначајнијих хемичара у другој половини ХХ века у Србији. Бавио се органском хемијом и дао велики допринос савременој хемији у Србији. Обављао је низ значајних функција, подједнако важних за многе науке. Био је декан Факултета, ректор Универзитета, секретар Српске академије наука и уметности.   рекао је академик Јовић на почетку свог предавања.

Рођен је 1. јануара 1896. године у Барама Краљским испод Комова, од оца Милоње и мајке Ружице, рођене Нововић. Основну школу је завршио у родном месту (1903-1907), а затим уписао гимназију у Подгорици, где је завршио три разреда (1907-1910), а следећа четири разреда у Другој мушкој гимназији у Београду (1910-1914). Професори су му били Миодраг Ибровац (француски), Радован Кошутић (српски језик) и други угледни професори. У Првом светском рату учествовао је као војник у ђачкој чети Краљског  батаљона, где је био и наредник. Јуна 1916. године отишао је у заробљеништво у Нађмеђер, где је оболео од тифуса. Ту је остао до 1918. године, а за ратне заслуге краљ Александар одликовао га је Сребрном медаљом за ревносну службу.

АКАДЕМИК ВУКИЋ М. МИЋОВИЋ

После Првог светског рата завршио је Другу мушку гимназију и уписао се на Филозофски факултет у Београду. Мићовић се определио за групу предмета: хемија, физика и физичка хемија. Професори су му били: Сима Лозанић за хемију, Недељко Кошанин за ботанику, Иван Ђаја за физиологију, Ђорђе Станојевић за физику, Милоје Стојиљковић за физичку хемију, Михаило Петровић Алас за математику,  Сава Урошевић за минералогију, Антон Билимовић за аналитичку геометрију, Бранислав Петронијевић за логику. Дипломирао је 1922. године. Још као студент изабран је за неуказног асистента (1921) и радио је у лабораторији Симе Лозанића. Добио је стипендију француске владе и 1926. отишао у Нанси (Француска) и тамо радио на докторској дисертацији. Докторску тезу одбранио је 1928. године и постао доктор хемије. Затим је био код професора Роберта Робинсона у Лондону и тамо радио годину дана.

            У Београд се вратио 1930. и већ наредне године указом краља Александра постављен је за доцента за аналитичку хемију. За ванредног професора изабран је 1938. и  предавао је стереохемију, аналитичку хемију и део органске хемије. Окупационе власти су га пензионисале 1943. године. Ратне године провео је делом у Београду, а делом у избеглиштву у унутрашњости земље. После Другог светског рата Мићовић је преузео Катедру за хемију и вођење Хемијског института. За декана новооснованог Природно-математичког факултета изабран је 1949. године, а за ректора Универзитета у Београду 1952. године. Био је веома заслужан за оснивање Филозофског  и Пољопривредног факултета у Новом Саду.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1958, а за редовног члана 1961. године. Уживао је велики углед у Академији, па је 1963. изабран за секретара Одељења природно-математичких наука, а 1965. за генералног секретара Академије.

Мићовић се бавио и хемијском номенклатуром и терминологијом. Стално је наглашавао колико је важно јасно и прецизно изражавање у научним радовима. То је одиграло велику улогу код многих доцнијих генерација. Најзначајније дело написао је у сарадњи са М. Љ. Михаиловићем: Литијум алуминијум хидрид у органској хемији (1953). Та монографија изазвала је велику пажњу у светској научној јавности, а и данас се много помиње и цитира.

Добитник је многих признања и плакета. Посебно се истичу: Седмојулска награда Србије (1965), Орден рада са црвеном заставом (1964) и Орден заслуга за народ са златном звездом (1979).

О његовом животу и делу написана је монографија: Д. Виторовић, С. Бојовић, Ж. Чековић, Вукић М. Мићовић, живот и дело – Хемијски факултет, Београд, 1996.године.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on skype
Skype
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on skype
Share on email
ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ