Небојша Луковић из Новог Села творац је ракије која носи златна одличја са такмичења у окружењу, а последње је стигло са Пете смотре шљивових ракија у Грачацу на Велику Госпојину.  Ракију не продаје, производи само за личне потребе и каже да је то драгоценост која се дели са најдражима у специјалним приликама.

За добродошлицу  и за срећан пут, када се рађа и умире, весели и тугује, увек се прекрстимо пре првог гутљаја. Стручњаци процењују арому  и колорит, венац и траг или „сузе“ које оставља на чаши, као доказе природног порекла и евентуално придодате хемије, времена сазревања и јачине. За обичне смртнике – пиће које се воли и радо ужива у њему.

Производњом ракије некада се у Србији бавила свака домаћинска кућа. Данас и овај занат лагано изумире.

-Умеће печења ракије наследио сам од старине. Онако како су то некад радили моји стари, док сам био дете, сада ја практикујем, само сам убацио неке финесе. Сакупљена шљива треба да ври 21 дан, после се пече – то је основа. Имам засаде Чачанске лепотице  и Шумадинке, али ми је Шумадинка најдража и од ње је најлепша ракија, не постоји лепша, испричао нам је Небојша током обиласка домаћинства у Бзеници, засеоку Луковића, одакле је и потекао овај произвођач ракије сврстане у ред златних.

Шљивици, малињаци и купињаци окружују педесетак домаћинстава Богдановића и Луковића начичканих по Гочу подно четинарске – борове шуме. Сточарство је овде некада било примарно, сада је воћарство у првом плану. Већина становника пензионери. Радно способно становништво је, углавном, у Александровцу и Врњачкој Бањи, у село долазе викендом и током лета. И сам Небојша је трбухом за крухом својевремено напустио родну кућу да би радни век провео и пензију стекао у врњачком „Аутопревозу“, оженио се и домаћинство свио у Новом Селу. Од одласка у пензију 2014. све је више на Гочу, у Бзеници.

– Чист ваздух, чиста планинска вода, здрав живот где год се окренеш, хвали Небојша с пуним правом родни крај. – Имам и башту и воће и све је овде здраво и природно. Ништа не прскам, па шта роди роди. А лепо рађа јер је и земља незагађена.

Тако са свим што производи у свом домачинству, па и са ракијом. Без прскања, без хемије и додатака, без шминкања и улепшавања. Љута препеченица из казана одлази у храстово буре. Кад одлежи годну дана, Небојша је флашира и складишти у подруму где чека свој ред. Ових дана дегустира се она из 2003, а дели је са најдражима – има две сестре и два брата, посебно је поносан на два сина и унуку, а не заборавља ни пријатеље.

У то име – здрав си!