ПРЕДСТАВЉАМО ПЧЕЛАРА ПРЕДРАГА ЛАКОВИЋА

Весна Ђорђевић

ПЧЕЛЕ СУ ИЗАБРАЛЕ ЊЕГА

„Највеће признање које играч може да добије од шпанске публике је кад читав стадион или хала скандира – Тореро! Само двојици странаца је одата таква почаст. Један је Марадона, а један је рукометни велемајстор из Врбаса Зоран Пузовић. Пузу је као играчу Каха Мадрида скандирала читава Блау грана у Барселони. На овом форуму има доста таквих мајстора, а један је сигурно велики господин и шмекер Пеђа Лаковић   са својом пчеларском десантном јединицом.

                                                                               Са Форума Савеза пчелара Србије

Врњчанин Предраг Лаковић рођен је 1967. По занимању машински инжењер, за себе првенствено воли да каже да је супруг и родитељ (супруга је лекар у Врњачком Дому здравља, ћерка студент четврте године медицине, син лекар у Хитној помоћи), а представља се као – пчелар. Пчеларство је од првог дана љубав. Тако је и данас, безмало четири деценије касније, али са седамдесетак кошница у власништву, не грешимо када кажемо да је то -љубав према послу.

У намери да откријемо како је и зашто одабрао пчеларство, дошли смо до одговора који говори у прилог томе да су, заправо, пчеле одабрале Предрага.

Био сам дечак од 17 година када је на шљиву у дворишту наше породичне куће слетео рој одбеглих пчела. Стари људи су говорили да је пчела срећа, а она се не даје никоме. Пријатељи су нам помогли у првом тренутку да спустимо рој у кошницу коју су нам дали, саветовали да купимо још две. Тако смо те јесени званично заронили у пчеларство. Од првог дана су ме пчеле до те мере привлачиле да сам долазећи из школе заборављао и ручак и све обавезе, одлазио до кошница и пратио њихов живот . Набављао сам и литературу, па све прочитано проверавао на лицу места, каже наш саговорник и наглашава: – Начин пчеларења се много разликује од оног пре 38 година. Суштина јесте иста, али данас пчели треба помоћ. Изгубила су се годишња доба, из зиме улећемо у лето и обрнуто. Киша не пада по дан и два у пролеће, већ по три месеца. По таквом времену пчела не може да излази ни себе да опслужи и настави врсту, а не да човеку остави вишак. Пчеларство је данас ризична пољопривредна грана којој је потребно много знања и улагања, док је исход потпуно неизвестан. Зашто сам ја толико година у овоме? Првенствено због љубави, а онда и зато што сам нашао начин да то што радим буде добро и за њих и за мене. На мом пчелињаку су само најбоља друштва јер само она гарантују успех.

Предраг је члан Пчеларског удружења Врњачка Бања, чија је кровна организација Савез пчелара Србије. Познаваоци прилика кажу да је пчела велика наука, а како наш пчелар није од оних који своје знање и мудрост крију, већ их са задовољством преноси даље, пише на Форуму Савеза пчелара Србије и Форуму Брдско планинског пчеларења, а постоји и захтев од стране Српског пчелара да своја знања шири и путем ове мреже.

Ако пчеларство поредимо са озбиљним факултетом, онда је разлика у томе што са пчелама немате пет – шест рокова, већ само један и ако кикснете, на исправку грешке чекате годину дана. А имате безброј ставки у једном јако сложеном друштву какво је пчелиње, ако само једну грешку направите, угрожавате читав систем. Узмимо у обзир само систем вентилације у једној кошници – доње лето, горње лето, са мрежицом или не, пуна подњача у једној кошници у другој са мрежом итд. Ако неком преносиш неко знање, мораш да размишљаш како он размишља, да се спустиш на његов ниво. Где год сам видео младог пчелара, често и да ме неко не пита,  уплитао сам се у причу и давао савет шта учинити да би то успело. Има оних који су ми захвалили преко форума, има оних који и нису, а претпостављам да им је годило, као што и ја неке ствари научим од њих. У овом послу не треба бити сујетан, објашњава Пеђа (како га пријатељи, иначе, зову) и наглашава: -Знања сам стицао радом, кроз праксу. Кренуо сам као тинејџер, у годинама када мислите да можете да мењате свет и када не прихватате не као опцију, мислио сам да и пчеле и систем рада могу да променим и све сам пробао. Зато сматрам да сам све научио на најтежи могући начин, али могу да кажем да су пчеле мене училе, а да сам ја био добар посматрач.

Пчелу не треба посматрати као јединку већ сложени организам, односно клубе, заједницу или друштво. И то – савршено друштво у ком свака јединка зна свој задатак. Још једна наизглед ситна разлика најречитије говори о пчели – док се за све остале жиотиње каже да угињавају, пчела, као и човек, умире.

Све је ствар опстанка, а продужетак врсте може да обезбеди само пчела која се чува, помало храни и која је спремна за следећу годину и нове задатке. Буђење пчелињака почиње још прве недеље јануара. Прерасподела послова зависи од старости пчеле. Првих дана када се излегне она брани кошницу, наредна три дана иде по воду, седми и осми дан храни легло или обавља неки од послова у кошници. Врхунском задатку прикупљања нектара дорасла је тек од 17. дана. Тај временски период њене организације може да, евентуално, поремети само обилна паша као што је багремова. Само тада може да се деси да је већ седмог дана живота повуче најјачи инстикт да крене у сакупљање нектара. Пчеле које су узимљене почетком октобра у највећем броју ће доживети крај марта и највећу смену пчела. Током лета када раде и троше се, њен животни век је 30 до 35 дана. Она која мање ради, не бере и не бори се са ветром, сунцем и кишом има далеко дужи животни век. Она коју хране матичним млечом је матица и живи до шест година, уводи нас Предраг у магични живот пчела и истиче –Јака друштва и за два сата могу да унесу  3-4 килограма нектара (70% нектара чини вода коју друштво мора да изфилтрира док не дође на само 20%). Са једне солидне ливаде пчеле могу прикупе око 10 килограма меда и да спреме узимљавање за себе уз веома мало додавање шећерног сирупа.

Предрагове пчеле нашле су станиште у Руђинцима, на 230 метара надморске висине, на плацу који је отет од дивљине и ушушкан на последњим обронцима Гоча, са погледом на Гледићке планине. Цвркут птица, довољно багрема за овдашње пчеларе и са шумом у близини када проради медљика.

Савез пчелара Србије (СПОС) води велику борбу у жељи да стане на крај фалсификаторима меда. Када цена расте, као што је то случај ових дана, и када достиже чак и две хиљаде по килограму, појављују се и они који „праве мед“  од сирупа и пласирају на тржиште. Борба је велика. СПОС је јуна 2020. отворио погон у Рачи, овде се пакује мед који се откупљује од чланова организације , а ли се у највећој мери пласира на западно тржиште.

Савет злата вредан је – како препознати квалитет?

Као неко ко гаји хуману љубав према људима и животињама, могу рећи да исто осећање имам и према храни. Оној коју уносим у организам, оној коју производим и, у овом случају, и продајем. Мада сам на мед увек гледао више као  на лек него храну. Прави мед има најлепши укус који сте икада осетили на својим непцима. Уколико вам то није гарант, мој први савет је да купујете од пчелара које познајете и који именом и презименом, кућном адресом и кошницама стоје иза производа. Уколико немате личног пчелара, купујте мед у СПОС-овој тегли  са званичном етикетом и именом које гарантује квалитетан мед. И имајте на уму да половину здравља чини деобра генетика, а другу половину правилна, здрава исхрана.

Предраг Лаковић  има и свој јутјуб канал где поставља снимке рада са пчелама, онога што је актуелно у датом тренутку (специфичне ситуације, евентуални проблеми, предавања). Снимак „отклапање поклопаца на такозваном руском ножу после багремове паше“ има 34.000 прегледа. Настоји да рад ван кошнице буде брз и ефикасан, чист и уредан, да испуњава одређене услове. Добио је РС број, ветеринарска инспекција је долазила и примила посебан објекат који је Предраг изградио за пласман меда и врцање, користи амбалажу израђену од пластике са пореклом (тегле, канте, бурад), поседујеУговор о доброј пчеларској пракси са кровном организацијом – Савезом пчелара Србије, а квалитетан рад који подразумева и вођење евиденције свега што се ради, гарантује и лагано обављање посла. Своје пчеларске производе пласира преко Удружења и на кућној адреси, а стигао је од Србије, преко Балкана до целе Западне Европе и Америке.

Кажу – пчелу не можеш да мазиш. Ја је мазим. и разговарам са њом. Свако има своју пасију. Жеља ми је да задржим исти број кошница, јер не желим да љубав пређе у замор. Сматрам да су Руђинци права локација за пашу багрема и шуме почетком августа, намеравам да и убудуће селим пчеле на Гоч у јуну зарад ливадског меда. Сањам да сваком ко то жели омогућим да осети све оне благодати које доживи један пчелар када подигне поклопац од кошнице, зато планирам изградњу апи коморе, са осмехом, сигурним гласом закључује наш пчелар, Предраг Лаковић.

Весна Ђорђевић

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on skype
Skype
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on skype
Share on email
ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ