Ликовно и књижевно стваралаштво Врњчанина Миодрага Б. Протића, представљено је данас у салону и галерији Народне библиотеке „Др Душан Радић“ у Врњачкој Бањи.
Повод отварања изложбе, која ће трајати до 9. јуна је стогодишњица рођења Врњчанина по рођењу, а космополите, грађанина света по стваралаштву, Миодрага Б. Протића . Ове године навршава се и тридесет година од изласка из штампе његове монументалне тротомне књиге „Нојева Барка“.
Врњачка библиотека, ове јубилеје је обележила је постављањем изложбе „Нојева барка“ у салону и изложбе акварела у галерији на спрату.
Значај Миодрага Б. Протића , као сликара, критичара и теоретичара уметности, писца, мислиоца, оснивача и дугогодишњег директора Музеја савремене уметности у Београду, не само за српску културу није могуће преувеличати.
Миодраг Б. Протић је уз велико ангажовање на оснивању Модерне галерије и писању ликовних критика у којима је свакодневно пратио текући уметнички живот раних педесетих година, највише био посвећен својој основној делатности – сликарству. Припадао је оној генерацији која је прва после раскида са догматском естетиком социјалистичког реализма повела нашу уметност према слободном изразу и осамвремењивању њеног језика које ће је довести у ред актуелних естетичких токова тог времена. Протић, веома образован и информисан био је на самом врху српских и југословенских уметника који је као истакнути актер властитим сликарством снажно усмеравао према модернизму овај покрет наше уметничке обнове после Другог светског рата. Сматрао је да нова уметност поседује сопствену традицију и аутономију за коју се у новим условима треба изборити самом сликарском праксом. Већ раним делима је обезбеђивао легитимност апстрактној уметности до чијег је чистог израза дошао у неколико етапа. Три су сликарска елемента којима је Протић изградио свој сликарски стил – линија, боја и предмет. Током шесте деценије његове слике су указале на тај истрајни пут редукције пластиче форме од реализма предметних елемената до облика који је попримио елементе знака и симбола током шездесетих година. Прочишћавање његове слике до чисте апстрактне парадигме било приведено коначном изразу током седме деценије када је у неколико значајних циклуса заокружио опус доводећи га до најрепрезентативнијих примера срспке и југословенске уметности друге половине прошлог века.
Препород српске ликовне уметности после 1950. године пратила је, а каткада и предводила, и ликовна критика. Будући да је био свестан значаја ове дисциплине у нашем уметничком животу, а посебно у времену обнове, Миодраг Б. Протић је велики допринос дао неуморно пишући о текућим ликовним збивањима, највише током шесте деценије. Његово чисто критичарско ангажовање било је значајно смањено крајем те деценије када је био именован за управника Модерне галерије сматрајући да са те позиције има мање права да непосредно арбитрира критичким оценама о појавама и личностима на актуелној сцени, Протић се окреће писању већих есеја и студија које су на синтетички начин обједињавале стилске и естетичке периоде настанка и развоја понајпре, српског модернизма двадесетог века. У том погледу посебно су биле значајне изложбе и циклуса „Југословенска уметност ХХ века“ који је иницирао у Музеју савремене уметности а у којем је са тимом најистакутијих стручњака дао јасну слику њеног развоја и достигнућа. Несумњиво је да је Протић веома много допринео новом унапређивању ликовне критике као активне дисциплине тумачења дела уметности и њених протагониста после година бучне идеолошке пропаганде непосредно после другог рата. Тиме је он начинио својеврсни прикључак са најзначајнијим уметничким критичарима између два светска рата и начинио јасан континуитет и са том значајном традицијом у новијем српском стваралаштву.( извор ВикипедијА)
