У Салону Библиотеке,13. марта, отворена је изложба аутора Срђана Чеперковића посвећена Пуриши Ђорђевићу, аутентичном филмском редитељу.
– Добродошли на свечано отварање изложбе „Пуриша Ђорђевић песник филма“ аутора Срђана Чеперковића који наставља да нас радује лепим изложбама везаним како за „Кућу сценарија“ коју он води, тако и за филмску уметност уопште, рекао је Дејан Лучић, директор Библиотеке и са посебним задовољством поздравио Лидију Ђорђевић, Пуришину ћерку и Рашу Андрића, њеног супруга, познатог редитеља.
Присутни су имали прилику да погледају инсерт са свечаног отварања 29. Фестивала филмског сценарија и пригодан говор који је одржао Пуриша Ђорђевић.
– Захвалио бих се породици Пурише Ђорђевића што су присутни вечерас. Пуриша Ђорђевић, као што знамо је једна трајна вредност српске културе и југословенска кинематографска икона, човек који је своје најзапаженије радове остварио у периоду „црног таласа“ југословенског филма и он је за разлику од већине аутора „црног таласа“ од којих су неки били под великим утицајем италијанског неореализма, а други су омажирали француски нови талас, био једна врста самосвојног аутентичног филмског редитеља који је изабрао да свету и филму на шаљив и духовит начин каже „да“, рекао је Срђан Чеперковић истакао да Пуриша осим што је режирао филмове, он их је и писао, био је сценариста и био је значајан и запажен наш писац који се нашао у најужем избору за НИН-ову награду са романом „Пакао раја љубави“.
Милан Никодијевић је отварајући изложбу истакао задовољство због окупљања поводом разговора и „сећања на човека који је заиста волео Врњачку Бању“.
– Упознао сам Пуришу 1978. као, релативно, клинац са 22 године, када сам га намолио да отвори ФФС. О Пуриши, земљи у којој смо некада живели и о тим Врњцима прагматично говори фотографија на којој су две легенде и један спорадични учесник филмова.
Фотографија из 1978. године. Тада сам ја упознао Пуришу. После тога смо се прилично пута дружили. Сретао сам га небројено пута на разним фестивалима и разним приликама. Нешто ме је Пуриша волео, не знам зашто, али једноставно ме је волео, па ми је разне приче причао, од чега је он понешто објавио и у својим књигама. Наслов изложбе „Песник филма“ заиста је добар и ја мислим да су Пуриша Ђорђевић и Миша Радивојевић два највећа песника југословенског филма и пошто обојица долазе из Чачка ту би могли да прикључимо и Радомира Михајловића који је песник на свој начин.
Пуриша је кренуо са документарним филмовима, а после је направио оно што је антологија југословенског филма, посебно та четири филма која се сматрају ремек делима југословенског и европског филма, рекао је Никодијевић и испричао неколико цртица проистеклих из дружења са Пуришом које га на својствен начин осликавају.
Младомир Пуриша Ђорђевић (Чачак, 6. мај 1924 Београд, 23. новембар 2022) био је српски и југословенски филмски режисер и сценариста.
Рођен је на Ђурђевдан 1924. године. Пре Другог светског рата био је члан СКОЈ-а. На почетку устанка у Србији ступио је у партизане. Заробљен је и упућен у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци.
Као младић је 1946. играо за чачански Борац. Као новинар почео је рад у „Политици“ 1946. године. Од 1947. је радио на Филмским новостима као уредник, а касније као режисер документарних филмова. Снимио је око 50 кратких и 20 дугометражних филмова. Аутор је десет романа. Као глумац је наступао у филму „Југ југоисток“ (2005).
Оженио се 1960. године Миленом Дравић, од које се касније развео. Из другог брака има ћерку Лидију, удату за Рашу Андрића.
Преминуо је 23. новембра 2022. године у Београду.
