У врњачкој Библиотеци „Др Душан Радић“ 3. новембра одржана је промоција књиге професора Горана Маравића „Стоп насиљу у школи“ у организацији Кола српских сестара Врњачка Бања. На отварању промоције Хилда Живковић председница удружења Кола српских сестара најавила је госте, изјавила подршку оваквим темама и захвалила се публици за интересовање и окупљање у великом броју. Поводом књиге и саме теме агресије говориo je професор емеритус др Првослав Јанковић.
Професор емеритус др Првослав Јанковић ради од 1993. године као ванредни и редовни професор педагошке групе предмета, на Учитељском, касније Педагошком факултету, у Сомбору. У свом научно-истраживачком раду највише се бавио проблемима професионалне оријентације младих, професионалног усмеравања, селекције и образовања будућих васпитача и учитеља, проблемима школске и породичне педагогије, дидактике, као и проблемима методологије научног истраживања.
– Овде је проблематика агресија понашања, некад мржња, некад љутња, некад груба реч. Пратило је то људски род одувек, стручњаци кажу да агресије има самим рођењем у сваком човеку, бићу, па и биљке су неке агресивне. Ми када дирамо ружу, не знамо како да је уберемо, а она нас огребе, мачку дирамо, она нас огребе. Морамо знати прићи биљкама и животињама и људима. Реч је о томе да агресија је нешто са чиме се по неким научним теоријама човек рађа јер то је начин одбране када нас неко на неки начин напада и ми би требало да се одбранимо. Те агресије како каже професор Горан у својој књизи: „Ми не можемо да се бранимо агресивношћу на нељудски, нехуман, некултуран, неморалан или на неки други начин. Требало би то учинити на култивисан начин и да избегавамо ситуације где долази до агресије, а ако је већ до тога дошло, ако неко некога вређа и напада ми не можемо да будемо индиферентни него на неки начин смо једнако скоро криви као и онај који над неким врши агресију или врши малтретирања, морамо реаговати.“ Два друга се потуку, трећи дође па их раздвоји. Човек гледа некако да помогне али онда се ту замера правном систему. Шта сам се мешао, позваће ме сутра на суд да будем сведок, а ја не бих да сведочим у тим незгодним ситуацијама. У том смислу ова је књига дошла у право време јер ових година наших од како смо имали сукобе на нивоу Југославије деведесетих година, тај период транзиција све више је израженији. То што је она изражена код старијих људи није толики проблем колико је проблем што је изражена код деце, чим дете мало порасте, пет, шест година оно већ показује неку агресију, а дотле је скоро и није показивало. Морамо то на нивоу школе, вртића, радних организација, где год је могуће да на неки начин то ставимо под контролу, а најпре ћемо ставити под контролу ако упознајемо њене изворе и њено порекло рекао је професор Јанковић.
– Канадски психолог Алберт Бандура спровео је истраживање шездесетих година где је направио три групе деце узраста четири и пет година. Деца су била у засебним просторијама и у свакој просторији је био по један васпитач који је добио специјалан задатак да се игра са неким луткама. У првој групи он је вређао ту лутку, понашао се према њој врло негативно, а деца су све то гледала и слушала и на неки начин упијала то што је говорио. У другој соби васпитач је буквално ту лутку шамарао, тукао, вукао је за уши, нос, косу, бацао је по земљи, значи нека врста насиља. У трећој соби се васпитач понашао сасвим нормално са том лутком, играо се на један фин, леп и пристојан начин. После тога када се то све завршило он је ту децу спојио у једну групу и поново им је дао све те лутке на располагање и можете замислити да су се деца понашала онако према тим луткама како су научила у тим собама. Једна група је лутку тукла, друга група вређала, а трећа се лепо понашала према тим луткама. То је један занимљив доказ колико деца уче по моделу, рекао је професор Маравић.
Књига се састоји од двадесет поглавља кроз која се детаљно обрађују разни видови агресивности и на неки начин је приручник и смерница не само за просветне раднике, већ и за родитеље и раднике социјалних служби и друге како да поступају са агресијом и агресивном децом.
Горан Маравић је стекао више војно образовање 1984. године, а Факултет физичке културе завршио je 1990. године у Новом Саду, постдипломску школу ЕЦПД „Превенција болести зависности“ завршио je у Београду и добио сертификат за рад у Европској унији. На Филозофском факултету у Новом Саду завршио je мастер студије „Лидерство у образовању“. Уписао je докторске студије на Педагошком факултету у Сомбору смер – Природа.
