Крај 2023. године у Врњачкој Бањи обележио је догађај, изложба – „Кринка Белић – врњачко светло на Монмартру“, ауторке Јелене Боровић Димић. Наиме, 29. децембра, у галеријском простору Замка културе отворена је ексклузивна изложба светски признате сликарке, Врњчанке, Кринке Белић. Привилегија Врњачке Бање, односно Замка културе је Кринкино завештање. Поклонила је 55 дела издвојених за излагање и бројним цртежима, гвашевима, пастелима, темперама, колажима, мешаним техникама и скицама, као и три скулптуре, укупно 366 дела, као и део личне документације.
Изложба се реализује под финансијским покровитељством Министарства културе Републике Србије и уследила је након конкурса Министарства културе Републике Србије које је подржало пројекат „Легат сликарке Кринке Белић (1921-2004) – врњачко светло на Монмартру – борба за слику као борба за живот и родну једнакост“.
Кринка је рођена у Врњачкој Бањи 1921. године од оца Жике Белића из Виле „Балкан“ и мајке Наталије Станковић из Виле „Наталија“. Студије ликовне уметности завршила је у Београду. Била је у браку са познатим сликаром Божом Илићем. У жељи да се бави само уметношћу одлази за Париз где поред тога што слика за своју душу, ради и портрете на Монмартру.
– Њена борба је да се као жена избори на веома строгом и тешком путу уметнице у дијаспори, суочене, поред стране средине, у којој мора да се бори за голи живот радом у фабрици текстила и сликајући портрете на Монмартру, да се бори и са избором између љубави и стваралаштва и избором између материнства и стваралаштва, што се огледа и у њеном уметничком опусу, дајући му и ноту борбе за родну равноправност, а потом социолошког и психолошког, данас тако актуелног проблема. Захваљујући познанству са госпођом Неном Торбицом Глум, сестричином Кринке Белић, којој се овог пута бескрајно захваљујем, дошло је до реализације идеје да се Кринкини радови, по жељи уметнице, чувају, презентују и промовишу у Музеју Врњачке Бање.
Кринкин мото је био: „Није ми важно шта људи кажу и мисле о мојим сликама, оно што је за мене важно је моја радост – уживање у сликању, да „уђем“ у платно и градим. Уметност је разлог мог постојања и ја осећам да то није узалуд“.
Добитница је награде Европске академије уметности 1971, Друге награде Њујорка 1973, Велике хуманитарне награде Француске за уметнички рад 1976. са сребрном медаљом и 1978. са медаљом Вермеј, као и Златне палме Париске критике са медаљом 1983. и других признања. Умрла је 2004. године у Паризу, рекла је Јелена Боровић и додала да овај поклон заслужује да има посебну зграду са обимном сталном поставком и простором за повремене тематске изложбе и она би била део бренда места.
Изложба је отворена до краја фебруара.
