Поводом јубиларне 300. епизоде Библиофонотеке, реч аутора:

Н Е Ш Т О    Н И Ј Е    У    Р Е Д У

Солидарност + Стари ментор + Враћање дуга + Питања и одговори…

Наслутио сам да нешто није у реду још давних дана када се почело са компензацијама и у култури. Овај овде награду ономе оданде а онај овоме промоцију и штампање књиге тамо. Посумњао сам да нешто није у реду када је и овај век почео слично као novecento и одмах након рођења кренуо странпутицом. Знао сам да нешто није у реду још када је у Малом Месту Лековитих Вода, директор фестивала покретних слика поднео оставку а за њим из солидарности то исто су учинили водитељ такмичарског програма и уредник фестивалских дневних новина, док је, са друге стране, конобар главног угоститељског протокола за госте на тој манифестацији нешто касније постао  глумац – епизодиста серије епских тв несразмера и реприза Пламени језик палаца а тетка чека на крају сокака. Био сам убеђен да нешто није у реду када је први левичар у Централном парку приликом откривања споменика Њ.К.В. ускликнуо – Живео престолонаследник! – Сигурно нешто није у реду, помислио сам, када се један од водећих монархиста грађанске опције поклонио сенима црвених ослободилаца. Једна мајка никако није могла све то да исплете.

Једном ми је мој стари ментор на факултету испричао како сматра да би можда било боље да студенти својим професорима постављају питања а не да одговарају јер би тако предавачи пре могли да донесу суд и оцену о њиховом знању, те да закључе шта и колико све ови још нису научили. Тада ми је то становиште било чудно… Међутим, када сам касније почео да се бавим послом у оквиру кога је требало да постављам мноштво питања, схватио сам старог ментора. Као јубиларни 300. документарни видео приказ Библиофонотеке, постављен је Љубомир Симовић, српски књижевник, драмски писац, преводилац, песник и академик. За разговор са њим припремао сам се сатима, данима и ноћима, недељама, месецима и годинама, читајући, гледајући позоришне представе и филм. Настојао сам да ми сва питања буду пуна, да немају празнине, као да полажем испит по новоуспостављеном постулату свог старог професора.

За дивно чудо, ни овога пута није било прославе, ни јавног сценског обележавања тако значајног јубилеја на Тргу песника, у Обор Кнежевини са толико историјских и преломних датума и тренутака. Наиме, власник Литерарног бистроа је, неколико дана пре премијере 300. епизоде, одржао конференцију за медије на којој је изјавио да нема толико дубок буџет и подрум а и да стимулативне освежавајуће напитке више не издаје ни на рецепт, ни на рецку, нити у оним количинама које би задовољиле четворицу мускетара. Ову изјаву интегрално су пренеле све срцепарајуће фреквенције а верна публика је организовала протестни мимоход ћутања, без текстова и парола, око Литерарног бистроа, у знак подршке мускетарима, веома забринута за њихове здравствене билтене…

Не бојим се тога што није у реду… Што ће и мене да повуче на дно… Једино ме је страх да не могу да стигнем да исправим то што није у реду… Од пешчаног сата остао ми је само песак који сипи међу прстима на тло. Библиофонотека је враћање дуга свим драгим људима који су ми поклонили своје време и прихватили разговор. Свака емисија Библиофонотеке је шапат… Као преслишавање себе самога пред завршни испит… Као последња молитва… До јубиларне 350. епизоде Библиофонотеке, шта нам усуд додели! Питања или одговоре!? Велика је провалија између. Они који су туда одавно прошли причају да је преко ње некада постојао висећи мост. Остала је само јека одоздо. Има ли још нечега!? Е, то чега више нема би било у реду! Здрави били…

Аутор: Зоран Рајић