Kао стипендиста Владе Републике Кореје, млада Врњчанка, Снежана Младеновић отпутовала је пре две године у Сеул на докторске студије на Ханкук универзитету на Катедри за компаративну књижевност. Њена прича доказ је да, уколико вам они који вас васпитавају и образују дају крила, можете летети високо, а уколико сте још паметни и упорни, и стићи далеко.
—После завршене Угоститељско-туристичке школе, уписала сам Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу 2015, а већ 2020. дипломирала сам на истом одсеку на мастеру и стекла звање Мастер филолог (англиста). То што сам била солидан студент омогућило ми је да не враћам студентски кредит који сам примала током четири године студија, а то што сам одбранила мастер рад са највећом оценом помоћи ће ми касније током пријаве за Global Korea Scholarship (стипендију Владе Републике Кореје), као и помоћ/награду Општине Врњачка Бања надареним студентима. Иначе, као једно од најлепших искустава и као један од највећих успеха током студирања волим да истакнем пројекат са четврте године основних академских студија, када сам са колегама са факултета, у сарадњи са америчком амбасадом, била дигитални промотер Србије. Кроз пројекат „Best of Both Worlds“ представили смо Маглич, Ушће и Студеницу, нашу културу и традицију, а Београд као синоним за модерно доба, почиње своју причу Снежана.
Након студија почиње да ради као наставник енглеског језика у приватној школи у Београду, држи приватне часове код куће и ради на заменама у Основној школи „Попински борци“ у одељењима Пискавац, Липова и Станишинци. Како каже, то искуство помогло јој је да се боље упозна са радом у школи и да се зближи са децом јер је одувек вођена жељом да се бави просветним радом, али и да „стекне нова искуства како би градила себе као личност и постала бољи човек, у нади да ће једном моћи да изгради бољу будућност за себе и своју породицу“.
На том месту отварају се нова врата.
—За стипендију Владе Републике Кореје сазнала сам од професорке Миле Стаменковић која ради на Институту Кинг Сеђонг за корејски језик у Новом Саду. Пријавила сам се преко Амбасаде и дошла на разговор са још три девојке из генерације 2023/24, те сам крајем августа допутовала у Сеул, на докторске студије на Ханкук Универзитету, Катедра за компаративну књижевност. Имали смо у понуди три факултета, ја сам примљена на два, па сам уписала Ханкук као прву жељу. Преостале девојке су на мастеру и њихов програм траје три године, док је мој четворогодишњи – годину дана сам учила корејски, три године ћу имати предавања на факултету. Што се мотивације тиче, морам да кажем да током основних академских студија због финансијских разлога и дома нисам могла да преко ERAZMUS програма одем у иностранство, али ми је ту жељу остварила ова стипендија. Мотивисала ме је и жеља за учењем, стицањем нових искустава, нових познанстава, за упознавањем нове културе, традиције и људи, нових професора и колега, како бих имала основу за унапређење и приватног и пословног живота након завршетка студија, објашњава наша саговорница.
Национални Институт за међународно образовање NIIED обезбедио је карту до Сеула, односно, стипендија је покрила и ову ставку, док је професорка Стаменковић, која је и сама живела у Кореји дуги низ година, предочила Снежани шта је очекује у изабраној земљи.
—Пре самог поласка знала сам доста тога о Кореји захваљујући професорки Мили, и заиста, све је било управо онако како је она описала. На пример, све је дигитализовано – људи не носе кеш, све се плаћа картицама или скенирањем, превоз је одлично повезан, метро има девет линија, KTX воз је један од најбржих у свету па вожња од Сеула до Пусана на југу земље траје око три сата што је одлично с обзиром на то колика је удаљеност. Економски је развијена земља, технологија је једна од најбољих у свету, Кореја је дом LG-a, Samsunga, KIE, Hjundaia, сјајни су на пољу вештачке интелигенције, уводе самовозеће аутомобиле, различите роботе и у људском облику за потребе различитих фабрика.
И култура и традиција су посебна прича, нимало налик нашој. Корејци су конфучијанисти, они се не здраве, већ се клањају једни другима. Користе посебне титуле у обраћању, као и формални и неформални говор у зависности да ли је саговорник степен изнад или испод саговорника, и не обраћају се једни другима именима, осим уколико су блиски или се друже. Користиће титуле као што су ОНИ – старија сестра за особу женског пола и ОПА – старији брат (или дечко/муж) за млађу особу мушког пола, односно НУНА – старија сестра и ХЈОНГ – старији брат. Са својим друштвом не користим ни једну од ових титула, јер сам и сама странац овде, али има људи који мене зову нуна или они, тако да сам се навикла, иако то нисам очекивала.
Иначе, Кореја је и даље хомогено друштво, иако има много странаца, па се деси да људи гледају у вас или вас одмеравају, неки из радозналости, неки из негативних побуда, тј., са неодобравањем што сте ту, али нисам имала већих проблема. Људи су углавном љубазни, иако понекад има хладних и незаинтересованих особа, али су углавном љубазни и спремни да помогну уколико вам треба нека помоћ. Једна од њихових карактеристика је и то што чим проговорите на корејском, одмах вас подржавају у смислу „много добро причате корејски, само напред, браво, можете ви то, срећно“ и слично, тако да ће вас увек охрабрити и бити захвални што сте изабрали баш њихов језик, и професори/наставници и било који други Корејац или Корејка који вас чују, преноси своји импресије Снежана у даху.
Само речи хвале Снежана има и за смештај у дому који дели са студентима са исте стипендије и на размени, али и са Корејцима, као и за сам начин рада.
—Што се простора тиче, сваки универзитет има свој кампус са различитим зградама факултета. Мој кампус је мали, али има главну зграду, библиотеку, дом у коме су смештени сви студенти, graduate school (немамо адекватан превод, то је зграда у којој постдипломци имају часове), а ту су и зграде Факултета друштвених наука, Филолошког, Правног и других, као и студентска менза. Све собе у мушком и женском делу су двокреветне, са купатилом, климом и фрижидером, односно задовољавају високе стандарде.
На мојој катедри нема других студената, сама сам, тако да са професорима имам предавања један на један, па се дешава да уместо у учионицама предавања имам у њиховим канцеларијама, или чак у кафићима где уз кафу и колаче дискутујемо о прочитаним књигама и радовима. На крају предавања често се дешава да ме професори воде на вечеру, обавезно они плате, јер је то култура да старији плаћају млађима и другачије не прихватају. Наравно, нисам на свим часовима сама, неке сам похађала са другим страним студентима на размени, из Кине, Француске, Хонг Конга. Предавања имам три пута недељно, тако да стижем да одрадим свој део посла и да испуним и своја и очекивања мојих професора. Међутим, пошто су сви професори, као и наша координаторка упознати са правилима стипендије, много нам излазе у сусрет и помажу, тако да сам им на томе више него захвална. Притом, ажурни су и доступни 24 часа дневно и знам коме да се обратим кад год ми треба помоћ или сам у недоумици, ко је увек ту за мене.
Најјачи утисак, како каже, оставила су путовања, нова места и нови људи које је имала прилике да види и упозна, сагледавајући на тај начин историју и културу, односно читаву палету лица ове магичне земље.
—Путујем кад год имам времена и посећујем разнолика места. Обишла сам Демилитаризовану зону (границу између две Кореје), острва Ђеђу и Нами, планине и националне паркове, градове Деђон, Сувон и Ђонђу који је познат по ханок селу (ханок је традиционална кућа на којој је кров окренут ка небу и која има традиционално подно грејање – ондол). Упознала сам и Квангђу – град са тужном историјом о коме прва добитница Нобелове награде за књижевност из Кореје, списатељица Хан Канг пише у својој књизи „Људска дела“. Путујем вођена жељом да се што ближе упознам са културом и традицијом, да сазнам и научим што више и постанем богатија за познанства са новим људима.
У Србији сам упознала своју они (овдашњи назив за старију женску особу) и њену породицу, те сам ишла више пута код њих док смо славили Ћусок (празник сличан Дану захвалности), Лунарну нову годину, клањала сам са старијима од себе за здравље, и учествовала у другим разним обичајима које немамо у Србији. Нове људе упознајем и на путовањима и настојим да останемо у контакту. Наравно, много познанстава склопила сам на самом факултету, нарочито током Менторинг програма где нам је вођа био Корејац, па смо се здружили и сада се чујемо и виђамо кад год можемо. Стекла сам и пријатеље Корејце. Један од њих је учио српски на нашем факултету, живео је и радио годину и по дана у Србији, и баш добро прича наш језик. Наравно, током школе језика, зближила сам се са друштвом из Јапана, Тајланда, Вијетнама, Француске, Монголије, Немачке, тако да сам са многима у контакту и надам се да ћу их видети у Србији на лето.
Наравно, прича о животу у страној земљи није потпуна без приче о тамошњој кухињи.
—Овдашња храна је базирана на пиринчу и готова сва јела садрже пиринач, а најпознатији додатак је кимћи (кисело-љути купус који спремају током јесени да би јели преко зиме). Корејска кухиња је укусна, богата месом и морским плодовима, али, наравно, увек можете посетити и ресторане јапанске, италијанске, вијетнамске, тајландске, турске кухиње уколико нисте љубитељ корејске.
У идиличној слици докторских студија у Сеулу недостаје само једна коцкица па да буде савршена, а то су породица и пријатељи, али Снежана има решење и за то.
—Нисам била носталгична, што мислим да је добро. Дошла сам са циљем да завршим што сам започела, како бих изградила бољу будућност за себе. Нисам видела породицу годину и по дана, мада мислим да ћу на лето да се вратим кући на распуст, тако да ће бити две године да их нисам видела. Наравно да ми пуно недостају, али надоместимо то путем видео позива јер смо често у контакту, тако да није толико страшно.
У којој мери се Снежана сродила са овом егзотичном земљом сведоче и њени планови за даље.
—Уколико успем да пронађем добар посао овде након дипломирања, остала бих. То би било и добро искуство и изазов, иако су овде начин рада и сам концепт фирме много другачији него код нас. Није баш све најсјајније, али бих свакако волела да пробам. Уколико бих могла да постанем професор, или асистент на факултету, врло радо бих прихватила, јер волим посао предавача и мислим да бих се лепо снашла. Уколико не успем овде, пробала бих негде у Европи, можда Швајцарској или Аустрији, али је у опцији и повратак у Србији и место професора или асистента на неком нашем универзитету, односно место наставника језика у школи.
Разговор и ову причу завршавамо пријатељским саветом упућеним свим студентима који желе да пођу овим путем од неког са искуством.
—Савет је да не одустају, да буду упорни, да добро и детаљно напишу своје есеје и да прате смернице. Припрема документације јесте исцрпљујућа и много кошта, али, уколико је Кореја њихов циљ, не треба одустајати. Ми их чекамо да се дружимо и истражујемо Кореју заједно, али и да промовишемо Србију и то не само у Кореји, већ целом свету јер наша земља има шта да понуди и чиме да се похвали, од традиције и културног наслеђа до гостопримства. Мислим да не постоји земља слична нашој, где је сваки гост добродошао и где на најбољи начин показујемо колико смо дружељубиви, спремни да помогнемо и да увек срдачно дочекамо сваког госта, закључује Снежана Младеновић видео-разговор на линији Сеул-Врњачка Бања.
