Права је реткост да отац, син и унук буду у истој бранши, а још је ређе да у ономе што раде достигну врхунац и служе за пример многима. Посебна је чар када поникну из малог места, а вину се у свет захваљујући свом дару, раду и црти која их краси, а то је упорност. Врњачка Бања је, између осталог, позната и по својој богатој музичкој сцени којој су, без сумње, много допринели чланови породице Миленковић. Милан, Зоран и Алекса Миленковић су музичке перле, тачније бисери нанизани на нит на којој пише универзалан надимак – Пелинац.
Све је почело од Милана Миленковића (1952 – 2019) који је у свом раном детињству био члан КУД-а ,,Абрашевић“ и управо захваљујући традицији, не слутећи, започео је сопствену традицију. Како је фолклору главни синоним ритам, тако је Милан уз игру спознао да га посебно привлачи један инструмент – бубањ. Није оклевао, већ је искористио прилику да седне за чика Радетов бубањ и узме удараљке у руке. Бубњар пратеће групе, Раде, је са задовољством пристао да сарађује са тим малишаном.
– Мој отац Милан је толико заволео бубњеве, да је у тинејџерском добу радио за дневницу како би зарадио за свој први бубањ. Ипак, теже је било сакрити то од родитеља обзиром да је бубањ био скуп, и нико не би поверовао младићу да је од сопственог новца купио тако нешто. Идејно решење је било да тај бубањ буде у сали КУД-а све док се не створе услови да баби и деди саопшти ту ,,малу“ тајну. Пошто се тај тренутак пребродио, отац је решио да иде корак даље и музички се описмени, у чему му је свесрдно помогао другар Милош, који је завршио Војну музичку школу, и који му је дао мноштво нотних записа за бубањ, што је било од непроцењивог значаја јер се до тог материјала јако тешко долазило у то време. Милан је, иначе, био и бубњар врњачког рок састава ,,Бубе“ који је био веома популаран не само у Врњачкој Бањи, већ и шире. Управо са том групом мој отац је имао прилику да искуси све најлепше што музика може да донесе, а то су квалитетна опрема, одлични наступи, снимање у студију и појам тога да га сви знају на основу дара и умећа, са поносом истиче Зоран Миленковић.
Зорану (1975) је главни узор био отац од кога је наследио дар, па је сасвим очекивано било да и он свој животни пут обоји нотама. Међутим, Зоран је посегао за клавиром, али је још у раном детињству потајно гајио љубав према истом оном инструменту који је очарао његовог оца. Зоран је похађао часове клавира код професора Саше Божидаревића који га је у свет музике увео уз најбоље композиције. Милан није био рад да сина уведе у свет перкусија, па је Зоран морао још од малих ногу да ради на једном појму који ће му касније много помоћи, а у питању је моћ расподељене пажње. Док је у својој соби свирао клавијатуре, краичком уха би слушао оца како усмерава младе бубњаре. Дошао је и тренутак када се Зоран питао, па је без размишљања пригрлио бубањ и решио да, попут свог оца, иде корак даље.
– У то време су се појавиле видео касете на којима су наснимљене лекције за свирање бубња. Историја се, кажу, понавља, па сам и ја дошао у ситуацију да радим како бих зарадио за тај видео материјал, а једна видео касета коштала је сто марака, и то у периоду када су плате биле око пет, шест марака. Изузетно ми је помогла и књига ,,Ухвати ритам“, аутора Лазара Џамића који се први одважио да напише оно потребно и довољно за свирање бубња, каже Зоран.
Многи који су обожавали рок, као што је то био случај са Миланом и Зораном, морали су због егзистенције да се ,,преселе“ у друге музичке правце, али им је матични жанр значио јер их је издвојио од оних који су иницијално били у поп или народној музици. Зоран је свирао у иностранству, махом у Аустрији и Швајцарској, али и на нашем поднебљу, те су се тиме, полако али сигурно, добијале контуре музичког бисера.
Почетком овог века долази до битног момента у Зорановом животу. Основан је музички састав ,,Баракуда“ који је сигрним корацима табао пут ка ономе што тај бенд данас представља. Успутно се показало да је пословица ,,Similis simili gaudet“ са разлогом осмишљена јер је на том путу била Зоранова велика љубав, касније изабраница и почасни члан бенда, Марија Миленковић. Изузетан успех постигли су и тиме што су остварили сарадњу са великом певачком звездом, Славком Бањцем. Круна те сарадње је дуетска песма ,,Анђели у свили“ у издању ПГП-РТС-а, за коју је урађен и спот. Марија и Зоран су одувек вредно радили, а као награду добили су бројне аплаузе, похвале, и њима најбитније, двоје дивне деце.
– Марија и ја се трудимо да улажемо у образовање деце, а тежимо томе да и они слушају квалитетну музику, и обоје су у уметничким водама. Ћерка је склона ликовној уметности, а син је наследио дар од нас и такође се бави музиком. Желео би да своје формално музичко образовање настави, а ми смо ту да га подржимо јер то заиста заслужује, са осмехом на лицу каже Зоран.
Иако су Милан и Зоран бубњари, деветнаестогодишњи Алекса Миленковић је свој дар усмерио ка инструменту који је његов отац првобитно свирао, а то је клавир. Алекса је од малих ногу слушао мајчин предиван глас који има онолико боја колико и песама које крајње прецизно изводи, и оца који за бубњем задаје невероватан ритам, па се та музичка грађа, поред оне у генима, уткала у њега. Битно је истаћи да је Алекса са непуних шеснаест година искомпоновао своју прву мелодију за потребе документарног филма ,,Имам нешто да вам испричам“, а која му је донела најпозитивније коментаре врсних музичара, и тиме га поставила на низ најфинијих музичких бисера са надимком Пелинац.
