Промоција аутобиографског романа Владана Вешковића „Писма из Русије“, или – „Како сам престао да лажем себе и почео да побеђујем рак“, одржана је у врњачкој Библиотеци. Како сам аутор каже, „књигу је писао један јако уплашен и озбиљан онколошки пацијент“, који је слободно време, током терапије у Русији, користио да свој доживљај стави на папир. Вешковић објашњава да га најчешће питају шта је овом књигом хтео да каже, а да је његов став да није хтео да каже, већ да нешто уради јер „нико од нас не зна шта у њему спава, док се то што спава не пробуди“.
— Изненадио сам се многим стварима током тог мог првог боравка у Русији, и то углавном пријатно. То моје писање оног што сам видео и доживео постајало је озбиљније са сваким мојим одласком, а био сам у Русији четири пута, 2017. и 2018. У време короне имао сам доста слободног времена и схватио да све то могу лепо да повежем. Ту је мој пут лечења од државних установа, преко приватних до лечења у Русији.Ово није прича о болести. Ово је прича о животу који сам морао да изграђујем испочетка, каже Владан Вешковић уз констатацију да са ове дистанце може да каже да је имао среће и да га је Бог погледао, али и да се сам потрудио да се „ни да“, те да је његов мото, кад се вратио из Русије, био “Имам рак, па шта“.
Владан Вешковић рођен је у Нишу 1962, граду који је, како каже, одувек знао да помири поркос и мерак. Последње четири деценије живи и ради у Врњачкој Бањи. У његовом картону записана су два рата и два рака.
— Многи пред таквим искуствима попусте под притиском неизвесности и непрестаног питања „зашто ја“, траже кривце изван себе и препуштају се огорчењу. Ја сам, међутим, одбио да постанем горак, као што сам одбио и да прихватим крај.
И, зачудо, године ме нису учиниле мудријим у оном практичном смислу који подразумева прилагођавање, рачуницу и хладноћу као меру опстанка. Нисам научио да се повинујем савременом схватању односа према свету у којем се осећања скривају, а доброта тумачи као слабост. И даље верујем у љубав сваке врсте и у Божју награду која увек пронађе пут до оних који нису престали да верују.
Све што је у овој књизи записано настало је из потребе да се остави траг. Не јавни, не велики, већ лични и искрен, пре свега за оне који долазе после мене. Да знају одакле сам кренуо, кроз шта сам прошао и зашто је, упркос свему, вредело издржати. Писање је било начин да се преживљено не изгуби у тишини и да искуство добије смисао који може да се пренесе. А ова књига остане као сведочанство да је могуће проћи кроз страх и бол, а не изгубити веру, онда је моја намера испуњена, наводи Вешковић.
Салон Библиотеке „Др Душан Радић“ био је мали да прими све заинтересоване да присуствују промоцији која је донела топлу атмосферу прожету најчистијом емоцијом, вером и надом, и мудрим саветима – наду не смеш да изгубиш, немојте да вас лечи интернет и трговци надом, породица је оно за шта се држиш, пријатељи су подједнако важни јер – ништа без људске речи!
Гост-модератор вечери био је протојереј Радош Младеновић, духовник човека који је морао поново да научи како се живи, који је изнео преглед православног погледа на лечење и смрт. За аутора овог нетипичног романа који доноси дубински исповедну прозу, рекао је да није превише црквен, али је врло побожан, а само дело описао као „хришћански роман“ и „проживљену литературу“.
Уместо закључка цитираћу Владана Вешковића који поручује да су „Писма из Русије“ намењена свима који су забринути за своје здравље, свима који желе дас остану здрави, али и онима који су болесни, да знају да постоје само два правца – напред нада, позади понор:
-Ова књига није намењена само онима који се боре са раком, већ свима који трагају за смислом, који ћеле да разумеју шта значи живети свакодневицу у сенци коначности и како је могуће пронаћи радост у малим стварима, у осмеху ближњег, у чаши воде, у обичној шетњи. Ако у овој књизи пронађеш макар једну реченицу која ће ти помоћи да корачаш даље, онда је њена сврха испуњена.
